P O U ^ N I T E K S T O V I
МОНАХИЊА ЈЕФИМИЈА
МОЉЕЊЕ ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ
Од оскврњених усана
Од мрскога срца,
Од нечистог језика,
Од оскврњене душе прими мољење,
О Христе мој,
И не одгурни мене, рабу твоју,
Нити ме јарошћу Твојом, Владико, обличи
У час одласка мојега,
Нити ме гневом твојим казни
У дан доалска Твојега,
Јер пређе суда Твојега, Господе,
Осуђена сам савешћу мојом,
Ниједне наде спасења мојега нема у мени,
Ако милострђе Твоје не победи мноштво безакоња мојих.
Зато те молим, незлобиви Господе,
Ни мало ово приношење не одгурни,
Које приносим светом храму пречисте Твоје Матере
И наде моје Богородице Хиландарске,
Јер примих веру удовичину,
Што ти принесе две цете, Господе,
Те тако и ја принесох ово, недостојна раба Твоја,
О Владичице, Јефимија монахиња,
Кћи господина ми ћесара Војихне, који лежи овде негде деспотица.
И приложи се ова катапетазма
Храму пресвете Богородице Хиландарске
Лета 6907, индикта 8.
А ако ће је ко однети
Од храма Пресвезте Богородице Хиландарске,
Да је одлучен од јединосушне и нераздељиве Њене Тројице
И да му је супарница Пречиста Богомати Хиландарска
У дан страшнога испита.
Амин.
ПРЕОБРАЖЕЊЕ
Преобразилсја јесн на горје Хрнсте Боже, пока-завиј ученнком Твојим славу твоју јакоже можаху: да возсијает нам грјешннм свјет твој прнсносушчннј, молитвамн Богороднци, свје-тодавче слава Тебје.
Преобразио се јеси на Гори Христе, Боже наш, показавши ученицима Својим славу Своју колико
могаху (да је издрже): нека засија и нама гре-шнима светлост Твоја вечна, молитвама Бого-родице, Светлодавче, слава Теби.
По речима јеванђелиста Матеја:
" Исус узе Петра, Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше беле као светлост. И, гле, јавише им се Мојсије и Илија који са Њим говораху. А Петар од-говарајући рече исусу: Господе, добро нам је овде бити, ако хоћеш да начинимо овде три сенице[1]: Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и, гле, глас из облака који говори. Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи; Њега слушајте. И чувши ученици падоше ничице и веома се уплашише. И присту-пивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они подигнувши очи своје не видеше никога до Исуса сама. И кад силажаху са горе заповеди им Исус говорећи: Ником не казујте што сте видели док Син Човечији из мртвих не васкрсне" (Мт. 17,1-9).
Који је смисао ове јеванђелске приче? Које место у земаљском животу и служењу Христовом заузима ово тајанствено јављење славе Његове?
Неоспорна је чињеница да је лик Христов – онакав какав нам га даје Јеванђеље - пре свега лик смирења. За Његово рођење се није нашло места ни у једном граду, нити кући: Он се родио у пећини. И Христос до самога краја остаје такав: бездомник који - како је сам говорио - "нема где главу да склони". Христос је од оних које би исцелио и којима би помогао захтевао да никоме о томе не говоре. Он се увек уклањао од сваке почасти и славе, Он се по Својој вољи вратио из Галилеје - где Му није претила никаква опасност - у Јерусалим где је претрпео понижавајуће суђење, осуду, мучење и страшну и срамну казну. "Научите се од Мене - говорио је Христос - јер сам кротак и смирен срцем...".
У тај и такав Христов живот, живот смирења и само унижења, само су неколико пута продрли зраци божанске силе и славе. И сваки пут су се та Христова "прослављења" збила пред малим бројем сведока, а и ти малобројни сведоци обично нису схватали смисао тих "прослављења".
Тако је било у ноћи Његовог рођења када су простодушни пастири чули ангелски глас који им је "јавио - како каже Јеванђеље - радост велику".
Тако је било и много година касније када је Исус дошао на реку Јордан да прими крштење од Јована Крститеља и када се са неба зачуо глас који говори: "Овоје Син Мој љубљени...". И, коначно, до таквог прослављења је дошло и на Таворској гори пред тројицом ученика Његових. И сваки пут - та тајанствена небеска слава, сваки пут – просла-вљење не од људи, већ свише, са Неба, од Бога...
На питање о смислу Христовог прослављења на Таворској гори Црква одговара не некаквим објашњењима, већ самим празновањем празника Преображења, односно радо-шћу са којом се сваке године сећа Преображења. Једна реч господари тим празником, свим његовим молитвама, песмама и чтенијима. А та реч јесте - светлост. "Нека и нама грешни-ма засија светлост Твоја вечна!".
У свету је тамно, хладно и страшно. И ту таму физичка, сунчева светлост не може да разагна. Напротив, та светлост чини само још страшнијим и безнадежнијим људски живот који се у страдањима и самоћи неумитно и неповратно сурвава ка смрти и небићу. Све је осуђено на пропаст, све страда, све је потчињено несхвативом и безнадежном зако-ну зла и смрти.
И, гле, у том и таквом свету појављује се смирени и бездомни Човек Који нема никакве власти над људима и никакве земаљске моћи. И Он говори људима да то царство таме, зла и смрти није истински живот човеков.
Он говори људима да такав свет таме, зла и смрти није онај свет који је Бог створио у почетку.
Он говори људима да зло, страдање и сама смрт могу и морају бити побеђени.
Он говори људима да је послат у свет од Бога Оца Свога да би спасио људе од њи-хове страшне поробљености злом и смрћу.
Он говори да је човек заборавио и одрекао се своје истинске природе и свог истин-ског призвања.
Он говори да људи морају да се покају да би поново могли да виде оно што више нису у стању да виде, да би поново могли да чују оно што више нису способни да чују.
Он говори да људи морају изнова да поверују да је добро јаче од зла, да је љубав ја-ча од мржње, да је живот јачи од смрти.
Христос исцељује и помаже људима. Христос предаје Себе свима. Но, и поред тога људи Га не схватају и не слушају, људи Му не верују. Он је људима могао да покаже Своју божанску силу и славу, и да их тиме примора да поверују у Њега. Међутим, Он од људи тражи искључиво слободну веру, слободну љубав, слободно прихватање Његове Благе Ве-сти. Он зна да ће Га сви из страха напустити и оставити у часу Његове последње жртве и крајње самопреданости.
Али, да би после свега, када се све заврши, у свету остало сведочанство о томе куда зове људе, шта дарује људима као Тавору – тајно од света и људи – јавља тројици Својих ученика Своју божанску славу, светлост и победно славље ка коме је човек вечно призван да узраста. Храстос на Тавору јавља божанску светлост која прожима читав свет. Божанску светлост која преображава човека. Божанску светлост у којој све добија свој крајњи и ве-чни смисао. "Добро нам је овде бити'' кликће апостол Петар видевши ту светлост и ту славу. И од тог доба Хришћанство, Црква, хришћанска вера јесу једно непрестано и радо-сно понављање тог - "добро нам је овде бити, непрестана молитва за вечну светлост, не-престана жеђ за просветљењем и преображењем.
Кроз таму и зло, кроз сивило и свакодневицу овог света, као сунце кроз црне обла-ке, просијава светлост Преображеана. Ту светлост угледава наша душа, њом се утешује на-ше срце, њом непрестано живимо и њом се постепено преображава ваш живот. ''Господе, добро нам је овде бити".О, када би ове речи постале и наше речи!О, када би би ове могле да постану одговор и наше душе на дар божанске светлости!О, када би и наша молитва могла да постане молитва за преображење, за победу светлости Преображења у нама!
"Нека и нама грешнима засија светлост Твоја вечна!".
2. Освећење плодова
На дан Преображења, у складу са древнохришћанским обичајем, у православним храмовима се врши освећење воћа и поврћа. То нас подстиче да себи поставимо следеће питање: који је смисао тог древног обреда, шта уопште значи освећење? Освећење плодова на Преображење јесте један од бројних црквених обреда благосиљања и освећења.
Ако отворимо богослужбену књигу која се зове "Требник"[2], наћи ћемо тамо разне посебне службе и чинове као што су, на пример, службе и чинови освећења новога дома, житног поља, повртњака, бунара, кола и томе слично. Из овога видимо да је Црква - својим благосиљањима и освећењима – окренута читавом свету, да се над свеколиком твари диже рука Божија која благосиља.
Зашто су људи од памтивека осећали потребу за освештавањем (твари)? Рецимо одмах да безбожничка пропаганда све црквене обреде безусловно поистовећује са сујеве-рјем у коме је - како она тврди - сва суштина "религије". А сујеверје је плод страха: човек се боји, и зато почиње да верује. Боји се отрова, боји се неродне године, боји се пожара, боји се других људи. И ту се, наводно, рађа религија да би човеку понудила избављење од свих тих страхова. "Покропи светом водом воће, башту или дом и Бог ће их штитити, а преко њих и тебе самога. Као што видите - каже та пропаганда - ради се о грубом незнању, сујеверју и обмани"...
Но, и поред тога што ствари представља на такав начин, безбожничка пропаганда никада не наводи саме молитве, нити описује обреде који су повезане са тим, наводним, сујеверјем. Она то не чини, јер жели да представи свештенство, тј. свештенике као обма-њиваче који експлоатишу људски страх и незнање, оперишући несхвативим и магијским ритуалним формулама. Но, ако се удубимо у те молитве и те обреде, ако бар једном у жи-воту доживимо радост светлог и сунчаног преображењскога поднева када се врши освеће-ње воћа и поврћа, постаје нам јасно да није Црква та која обмањује, већ да је главни обма-њивач - примитивна и злобна безбожничка пропаганда. Јер, управо је та пропаганда - а не молитва Цркве - сва прожета страхом, сумњом, потребом да се дискредитује све што је уз-вишеније, чистије и дубље од њеног упрошћеног, материјалистичког и досадног приступа света и животу. Јер прво што видимо, чујемо и доживљавамо у обредима и молитвама ос-већења јесте радост и благодарност. А тамо где је страх, тамо не може бити радости и бла-годарности. И обратно - тамо где је радост, тамо више нема страха. "У страхује мучење", говори свети апостол Јован Богослов. А, управо мучења и сумње нема у преображењској светлости.
Чему се радујемо? И на чему благодаримо? У једној песми Осипа Мандељштама, посвећеној главном хришћанском богослужењу - Литургији, наилазимо и на овај задивљу-јући стих: "Држати на рукама цели свет, као јабуку...". Овај стих, боље од било чега другог - управо због тога што то чини на тако једноставан и готово детињи начин - указује на из-вор радости и благодарења које прожима свеколику хришћанску веру. У јабуци, но – нара-вно - не само у јабуци, већ у читавом свету, хришћанска вера види и препознаје дар Божи-ји, и прима читав свет као дар Божији препун љубави, лепоте и мудрости, дар Божији који говори о безмерној Божијој љубави штоје створила свет и живот и даровала нам их као наш живот. Сам свет јесте плод Божије љубави према човеку и човек искључиво посред-ством света[3] сазнаје и воли Бога својом љубављу као одговором на Божију љубав... Човек воли свој живот и самим тим претвара живот света у свој Дар Богу.
Наш пад и наш грех је у томе што се на све брзо навикавамо због чега нам све у свету - укључујући и нас саме – брзо постаје досадно, ниско и празно. Јабука постаје за нас само јабука. Хлеб - само хлеб. Човек - само човек. Знамо спољашњост и функцију свега, знамо све о свему. Али, ми уствари више ништа ни о чему не знамо, јер више не видимо ону божанску светлост која просијава кроз све у овом свету. И вечни задатак Цркве и хришћанске вере јесте управо у томе да непрестано побеђују ту огреховљену и чамоти-њску навику наше свакодневице, да нам увек изнова омогућавају да видимо оно што више нисмо у стању да видимо, да поново осетимо оно што више нисмо способни да осетимо и да поново доживимо оно што више нисмо у стању да доживимо. Свештеник освећује хлеб и вино, и подиже их ка небу, и хришћанска вера у том хлебу и вину препознаје жртву и дар, Тело и Крв Христову, препознаје причешће вечним животом. На дан Преображења у храм доносимо јабуке, крушке, грожђе, поврће и, гле, одједном се читав храм претвара у тајанствени врт, у онај блажени рај у коме је започео човеков живот и где се збио његов сусрет са Богом.
И баш као што је први човек тада отворио своје очи и видео тај свет за који је Бог рекао да је све у њему "веома добро", и обрадовао се, и заблагодарио Богу, тако и ми на Преображење као да први пут видимо свет препун зрцаљења Божије мудрости и љубави, и радујемо се, и благодаримо Богу. И у тој радости и благодарењу очишћује се, обнавља се и поново рађа наш живот.
Не, Хришћанство се не одриче материје - као што то тврди лажљива безбожничка пропаганда - и не одбацује материју, већ је - напротив - прихвата и одухотворује. Хри-шћанство материју, са радошћу и благодарношћу, осећа као дар Божији. "Небо и земља су препуни славе Твоје", певамо сваки дан у црквама. У том и јесте смисао освећења: њиме се слава Божија пробија кроз нашу обамрлу свест, очишћује наш слух и наш вид, и сам наш живот постаје хвала, радост и благодарност Богу.
"А шта је са злом?", питају нас људи. Шта је са страдањем, шта је са смрћу? Ми им одговарамо: ако се до краја просветлимо том светлошћу, ако истински примимо у себе то освећење, онда ће у нама самима почети победа над злом. И та победа ће прогутати смрт. Јер живимо у свету у коме је живео и вечно пребива Христос. Ако будемо угледали Хри-ста, и заволели Га, и целе себе предали Њему, више ништа неће моћи да нас одвоји од Ње-га и ми ћемо у свему видети светлост Његовог присуства, Његове љубави и Његове победе.
[1] Сеница = шатор, скинија (прим. прев).
[2]Требник - црквено-богослужбена књига у којој су сабране молитве и чинови који се савршавају за посебне животне потпебе чланова Цркве (прим. прв.)
[3]О. Александар овде, пре свега, мисли на Св. Евхаристију која представља место стварног и неизрецивог су-срета и загрљаја Бога и човека управо посредством света, тј. твари - хлеба и вина. Човек у љубави приноси на узвратни дар Богу хлеб и вино као символ свеколике твари, и тај хлеб и то вино се у Светој тајни Евхари-стије, Духом Светим, претварају у Тело и Крв Христову, којима се човек причешћује. Тако Св. Причешће постаје извор човековог новог и истинског живота у Богу, љубави према Богу и богопознања (прим. прев.)
ТАЈНЕ ПРАЗНИКА
(Празници Православне Црквене године)
Цетиње 1996.
Превео са руског и приредио Матеј Арсенијевић
Жичка беседа Светога Саве о правој вери
у преводу владике Атанасија (Јевтића)
(1) Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их.
(2) Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене "испуни недостатке" отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.
(3) Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела".
(4) Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну.
(5) И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха.
(6) Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: "Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро" са правом вером "отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло -- у васкрсење суда."
(7) Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.
(8) Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо.
(9) Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.
(10) Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.
(11) Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: " Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио". И опет: "Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се". Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.
(12) И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је "вера без дела мртва", по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери --, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: "Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек".
(13) Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: "Окусите и видите како је добар Господ". Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар -- да не умремо никада!
(14) Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења -- просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати.
(15) Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас "љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом". И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему "од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите", осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је "пред очима Његовим све откривено", као Што рече Апостол", и "јер је Бог наш огањ који спаљује"; и "узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове". Јер је он "Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни". Да "држите заповести Његове, и да извршујете пре очима Његовим све речи које вам заповедих", "да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим", Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, амин
Преподобни Исак Сиријски
Као благодат над благодатима (у јеврејском језику: као највиша благодат) људима је након крштења дато покајање, јер покајање је друго рођење од Бога. Онај дар, чији смо залог примили вером, примамо покајањем. Покајање су врата милости која се отварају онима који их упорно траже: тим вратима улазимо у милост Божију; изузев тим уласком, нећемо добити милост јер, по речима Светог писма, сви сагрешише... а оправдавају се даром, благодаћу Његовом (Рим. 3; 23 24). Покајање је друга благодат и рађа се у срцу услед вере и страха (Божијег); страх је очинско жезло које нас управља док не достигнемо духовни рај добара; а када га достигнемо, он нас тада напушта и враћа се назад.
Рај је љубав Божија у којој је наслађивање свим блаженствима где се блажени Павле нахранио натприродном храном и, чим је тамо окусио од дрвета живота, ускликнуо говорећи: Што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2; 9). Од овог дрвета Адам је био одвојен наговором ђаволским. Дрво живота је љубав Божија, од које је Адам отпао; и од тог времена њега више није сусрела радост, него је радио и трудио се на земљи трња. Лишени љубави Божије, макар и били праведни, једу тај исти хлеб зноја у делима својим какав је било заповеђено да једе првостворени након његовог отпадања (од љубави Божије). Док не задобијемо љубав, ми радимо на земљи трња и макар сејање наше и било сејање правде, ми ипак и сејемо и жањемо међу трњем и оно нас сваког часа позлеђује; ма шта ми чинили ради свог оправдања (ма колико праведних дела извршили), живимо у зноју лица. А када задобијемо љубав, тада ћемо почети да се хранимо хлебом небеским и без рада и труда јачати у снази. Небески хлеб је Христос који силази с неба и даје живот свету (Јн. 6; 33), и то је храна ангелска. Ко је задобио љубав, тај свакога дана и часа куша Христа и тиме постаје бесмртан, јер је речено: Ако ко једе од овога хлеба који ћу му Ја дати неће видети смрти вавек (Јн. 6; 51; 58). Блажен је ко окуси од хлеба љубави, који је Исус. А да они који кушају љубав кушају Христа Бога Који је изнад свих, сведочи Јован говорећи: Бог је љубав (1. Јн. 4; 8; 16). Према томе, онај ко живи у љубави убира живот од Бога још у овом свету, миришући ваздух васкрсења. Тим ваздухом наслађиваће се праведници након васкрсења. Љубав је царство; за њу је Господ тајинствено обећао апостолима да ће је окусити у царству Његовом. Речено је: Да једете и пијете за Мојом трпезом у Царству Моме (Лк. 22; 30) и шта то друго може означавати ако не љубав? Љубав је довољна да нахрани човека уместо јела и пића. Ето вина које весели срце човеку (Пс. 104; 15)! Блажен је онај ко се напије тога вина! Њега су испили неуздржани и застидели се; испили су га грешници и заборавили на путеве спотицања; испили су га пијанци и постали испосници; испили су га богати и пожелели сиромаштво; испили су га убоги и обогатили су се надом; испили су га болесни и постали снажни; испили су га неуки и постали мудраци.
Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је лађа, а страх његов кормилар, док је љубав Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан и дошли смо на острво тамошњег мира на коме су Отац, Син и Свети Дух. Њему нека је слава и моћ! Нека и нас помоћу страха учини достојним славе и љубави његове! Амин.
Свете књиге
Свете књиге читај целим својим срцем јер ћеш из њих научити задобијање врлина и твоја душа ће бити испуњена радошћу и весељем. (Св. Ефрем Синајски)
Границе
Границе између православља и јереси су исписане крвљу. (Старац Јероним Светогорац)
Непријатељи
Живи у миру не само са својим пријатељима, већ и са својим непријатељима; али само са својим личним непријатељима, не и са непријатељима Божијим. (Св. Теодосије Кијевских пећина)
Вера - темељ
Вера је једини благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уређења државног. (Св. Николај Жички)
Слобода
Слобода која искључује сваку могућност да погазимо добро - јесте савршена и Божанска. (Св. Филарет Московски)
Слобода Златна
Као чисто платно даје се слобода људима; када је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Јер слобода или је чиста или никаква. Или Златна Слобода, нераздвојна од Часног Крста, или никаква. (Св. Николај Жички)
Слобода и зло
На питање како је постало зло? - Василије Велики одговара овако: оно је настало онако како настаје мрак када затвориш очи. Онај ко је створио око није крив што си ти зажмурио и што је за тебе наступила тама. Чему служи слобода? - Она служи томе да можеш да изабереш добро и да уживаш у блаженству, као Анђео и као човек, а не да само луташ по земљи као животиња, или да вегетираш као трава. (Св. Филарет Московски)
Слобода у Богу
Слобода у Богу а не од Бога - то је права слобода, непролазна, животворна, радосна, златна.'' (Св. Николај Жички)
Твој избор
Ко не верује Апостолима тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону - гонитељима Апостола и издајницима истине. Ко не поверује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима.
Дан сваки не свиће низашта друго него да се људи определе за једне или за друге. (Св. Николај Жички)
Злато
Ни један пријатељ злата никад није постао пријатељ Христа или људи. (Св. Јован Златоусти)
Жена
Жена својим врлинским животом морално чува целу нацију, али она је и уништава својим неморалом. (Св. Василије Велики)
Задовољства
Као што се разбојници крију по скровитим местима да би оробили пролазника, тако се и ђаво крије у задовољствима да би савладао нашу душу. (Св. Василије Велики)
Време лудила
Време долази када ће људи полудети, и када виде некога ко није полудео напашће га говорећи: ''Ти си луд, ти ниси као ми''. (Ава Антоније Египатски)
Вера и искварен живот
Исправна вера не користи ништа ако је живот искварен. (Св. Јован Златоусти)
Труд
Када је труд на нашој страни одсутан тада и Божија помоћ престаје. (Св. Јован Златоусти)
Ношење Крста
Само кроз драговољно ношење Крста познаје се важност Крста. Ко понесе Крст, тај и сазнаје, да је Крст - Пут, Истина и Живот. (Св. Николај Жички)
Претци наши
Ако ћемо да се хвалимо претцима својим, не смемо бити мањи од њих у молитви и љубави - у молитви, да би нам Бог био савезник, помоћник и заштитник; у љубави, да би нам живот био радост и снага и светлост. (Св. Николај Жички)
Воља Божија
Не напуштај вољу Божију да би испунио вољу људи. (Преп. Антоније Велики)
Не дешава се случајно да Божије Провиђење допушта догађаје који нас погађају. То се дешава или као казна, или као поука. (Св. Филарет Московски)
Тајне света
Нису паметни људи својом памећу открили многе тајне него су само својом жељом и трудом куцали на врата тајни, и Бог им је отворио. (Св. Николај Жички)
Безосећајност
Када душа бива рањена и пада она не лежи без свести као тело, него се овде мучи грижом зле савести, а када оде одавде баца се у вечно мучење. Ако неко не осећа бол од рана које наноси ђаво, тај својом безосећајношћу самом себи припрема још већу невољу. Јер ко није осетио прву рану тај ће ускоро задобити и другу а после друге трећу. Нечастиви видећи да је људска душа безбрижна и да не обраћа пажњу на задобијене ране, не престаје да је рањава све до последњег издисаја. (Св. Јован Златоусти)
Дарови
Без божанске љубави ми немамо користи ни од чега, чак и ако поседујемо све остале дарове Духа Светога. (Св. Василије Велики)
Подвиг
Велики је подвиг принети Богу на жртву све оно што нас, људе, у овоземаљском животу забавља и увесељава. (Св. Филарет Московски)
Дубона смирења
Истина је да се у току дана могу видети звездем али из дубине. Дубина мора бити уска и окомита, недоступна за сунчеву светлост. Што је човек дубљи у свом смирењу, то боље види Небо. (Св. Филарет Московски)
Братија
Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас. (Св. Јован Златоусти)
Знања
Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем. (Св. Николај Жички)
Будућност
Када би било корисно знати будућност, онда то Бог не би сакрио од нас. (Св. Јован Златоусти)
Демонски напади
Због пет разлога, говоре, Бог допушта да будемо нападани од демона. Први разлог је, кажу, да будући нападани и бранећи се, дођемо у расуђивање врлине и зла; други - да би стекавши врлину борбом и трудом имали је чврстом и неизменљивом; трећи - да, напредујући у врлини, не мислимо високо о себи, него да се научимо смиреноумљу; четврти - да би, упознавши из искуства какво је зло, омрзли га савршеном мржњом (Пс 139,22); и пети поврх свих - да не би, поставши бестрасни, заборавили своје слабости, нити силу Онога који нам је помогао." (Свети Максим Исповедник)
Принципи добра
Ако непријатељу душе бива дозвољено да се поиграва људским животом, зар то није зато што раније у том човеку нису били чврсти принципи добра, без којег нема благодати која нас штити? (Св. Филарет Московски)
Христови људи
Свет је нешто што треба савладати. Чиме? - Горњим светом. Дух времена нашег је нешто што треба савладати. Чиме? - Духом Христовим. Човек је нешто што треба савладати. Чиме? - Богочовеком. Христови људи су од Бога, и побеђују свет, јер је већи онај који је у њима неголи који је у свету (ср. 1. Јн. 4,4). (Св. Јустин Ћелијски)
Док је душа жива
Док је год у једном народу, као и у једном човеку, душа жива и јака, дотле ништа није изгубљено и ништа није мртво, што је прашином посуто. (Св. Николај Жички)
Власт
Дужни смо да се повинујемо признатој земаљској власти све дотле док она не захтева од нас оно што Бог забрањује, и док не забрањује оно што Бог заповеда. /Дела Ап. 5, 29/ (Св. Филарет Московски)
Дом
Направи твој дом Црквом, јер ти ћеш одговарати за душе твоје деце и свих оних који обитавају у њему. (Св. Јован Златоусти)
Доследност
Никада не ради ништа нечасно, макар се то многима допада, и не напуштај добро дело, макар да је оно мрско блуднима. (Св. Григорије Богослов)
Дуготрпљење
Храна за огањ су дрва; а храна за раздражљивост је високоумље (високо мишљење о себи). Буди дуготрпљив... Дуготрпељивост је прекрасан дар; она изгони раздражљивост, гнев и презир, приводећи душу смиреноумљу. ... Не можеш да подносиш увреде? Ћути и смирићеш се. (Св. Јефрем Сирин)
Искушења и увреде
Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи споља - преко људи који су му се предали. Стога буди спреман за ово страдање и очекуј непријатности као госте.
Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте. Врло је важно прозријети ко изазива буру, и све мирно подносити: непријатељство против одређених људи обраћа се у непријатељство против злога који иза њих стоји и на непријатељство подстиче. Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успијеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другима.
Не чини им никакве замјерке и не подсјећај их на учињену ти неправду. Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће прије. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човјека води, корак по корак, преко невоља које очишћавају. Тешко је да без невоља побиједимо своје фарисејско самооправдање.
Снага којом подносиш искушења јесте мјера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе који те је увриједио не опрасташ цијелог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут уопште ниси ни почео. Ако си био увријеђен, па си увреду тек послије годину дана успио да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брзе моћи да опрашташ нанесене ти увреде: послије једног мјесеца, једне недеље или једног дана.
А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стријелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијиим као оклопом. Увреда се одбија од
њега и не оставља не најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу.
Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сјећај се да метал долази у топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспио до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у помоћ како би кушача удаљио од себе. (Преподобни Нил Сорски)
Сваког дана
Свакога дана ваља мислено исповедати грехе своје Господу, и уопште, сваку молитву поимати као молитву покајничку. Узмите, примера ради, прозбену јектенију. У њој се молимо за опроштај и остављење грехова и прегрешења својих, и као одговор на ту прозбу ваља нам се опоменути греха што их носимо на души, и са тим сећањем завапити: "Подај, Господи!"
Може се, чак, и свакодневно пити Богојављенска вода. У обитељи Светога Саве Освећеног, у близини Јерусалима, имао сам прилике да видим како братија после сваке литургије примају антидор и потом пију од свете воде, која увек стоји у једној посебоној посуди у храму, на своме месту. (Св. Теофан Затворник)
Сиромаштво
Није за осуду бити сиромах, већ немати храбрости у подношењу беде. (Св. Василије Велики)
Корист
Корисно ћемо ми за себе наћи тада, када будемо тражили корист за ближњег. (Св. Јован Златоусти)
Жртва усрећује
Није богат онај који поседује иметак и чува га, него онај који га дели. Жртва, а не поседовање нас усрећује. (Св. Климент Александријски)
Убоги и богати
Није убог онај који нема ништа, него онај који много жели; исто није тако богат онај који много има, него онај који ништа не треба. (Св. Јован Златоусти)
Људско срце
По природи људско срце је чисто, меко, топло; али када страсти (грешне навике) продру унутра, оно постаје хладније, тврђе и тамније. Као млеко када се укисели те постаје, гушће, мање течно, лажи (преваре) отврндњавају срце, његов нормални проток смирења је оштећен поквареношћу и злобом.
Са грехом унутар себе и лажама (преварама) око себе, верник је још више убеђен у држање Божијих заповести, јер у њима он налази подршку против његових сопствених грехова и одмор од напада злих људи. (Св. Теофан Затворник)
Божури и трње
Ни на Косову нису расли само божури него и трње. Али се у Грачаницу уносе само божури. (Св. Николај Жички)
Мала сагрешења
Ђаво нам приказује мале грехове као неважне, јер нас иначе он не би могао наводити у већа сагрешења. (Св. Марко Подвижник)
Непријатности
Мала ватра омекшава велико парче воска, тако и мале непријатности често омекшају, засладе и очисте све наше оштрине, неосећајност и тврдоћу срца. (Св. Игнатије Бријанчанинов)
Огањ
Ми сви једнако примамо благослов од Бога. Међутим, неки од нас примивши од Бога Огањ (то јест Његову реч) постају меки као пчелињи восак, док неки попут глине постају тврди као камен. (Св. Петар Дамаскин)
Опроштај
Чак и ако ти сви духовни оци, патријарси, архијереји и сви људи опросте, још увек ти није опроштено док се не покајеш на делу. (Св. Козма Етолски)
Новац
Што више волиш новац то чвршће затвараш Царство Небеско. (Св. Василије Велики)
Побожни православани хришћанин
Буди радостан да ти је допуштено да будеш побожни православни хришћанин. Али исто тако плачи и тугуј за непобожнима и неверујућима који ходе у тами, у рукама ђавола.
...ДУША И ХРИСТ СУ ТИ НЕПХОДНИ...ТО ДВОЈЕ ЧУВАЈ - НЕМОЈ ДА ИХ ИЗГУБИШ... (Св. Козма Атолски)
Вера и знање
Ко знањем подржава своју веру, вером допуњује своје знање, тај је решио проблем вере и знања. (Св. Николај Жички)
Смрт
Као што је смрт за тело одвајање душе од тела, тако и смрт за душу је када се она одвоји од Бога. (Св. Симеон Нови Богослов)
Осуђивање Бога
Када престанемо да осуђујемо Бога, престаћемо да осуђујемо и створења, човека. (Преп. Силуан)
Тежина грехова
Ко осећа тежину својих грехова, тај не обраћа пажњу на грехе ближњега. (Ава Мојсеј)
Зле мисли
Као што облаци закљањуају сунце, тако и зле мисли закљањају разум. (Преп. Јован Синаит)
Духовни разговори
Нико не би требао разговарати о духовним стварима са људима који су незаинтересовани за њих. (Св. Серафаим Саровски)
Стомак
Завладај над стомаком, док он није над тобом завладао. (Преп. Јован Лествичник)
Љубав
Љубав не гледа на неприлике и не види их. (Св. Теофан Затворник)
Рад
Љуби РАД. Телесни рад пружа срцу чистоту. (Преп. Антоније Велики)
Бог и човек
Ма где да је човек, тамо постоји и Бог. (Преп. Антоније Велики)
Историја
Читајте своју историју како ваље, и видећете сав је закон Божији урезан у њој. (Св. Николај Жички)
Навика
Ма како били гнусни и незнатни греси, навика их чини незнатним. (Бл. Августин)
Стрпљење
Ма шта радио, ради то са стрпљењем и Бог ће ти помоћи свим делима твојим и у свему ма шта се догодило са тобом. (Преп. Антоније Велики)
Малодушност
Малодушност и осуда ближњег помућују свест и не дозвољавају да се види Светлост. (Ава Исаија)
Лењост
Матером порока сматрај лењост, зато што блага која имаш поткрада, а која немаш не дозвољава да чиниш. (Преп. Нил Синајски)
Лењост и гордост
Ако се жалимо на лењост и охладнелост душе, требало би да погледамо да није ушла у душу једна од оних помисли које вуку човека на доле, а не уздижу га увис. Такве мисли су оне у којима нешто присвајамо или приприсујемо себи: успех у неком послу, похвала, примећивање недостатака ближњих и наша надмоћ над њима. Искушај ме, Господе, и испробај ме, погледај да ли је у мени пут безакоња и упути ме на пут вечни. (Св. Филарет Московски)
Скромност
Ми смо дужни да се пред другима не уздижемо, већ да се смирујемо. (Св. Јован Кронштантски)
Ропство
Ми смо у ропству, искупи нас, Господе! (Св. Теофан Затворник)
Против греха
Мисли увек и говори у себи: нећу остати на овом свету дуже од овога дана и нећеш грешити пред Богом. (Преп. Антоније Велики)
Мир Божији
Мир је мера свих добара и претпоставка сваке радости. (Св. Јован Златоусти)
Кад се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сретали мир код људи који нас окружују. Јер је речено: бејах миран са онима који мрзе мир. Нека би дао Бог да и они заволе мир. (Св. Филарет Московски)
Молитва
Не налази времена за молитву само онај који неће да се моли. (Св. Инокентије Московски)
Молитва као златни кључ, отвара нам сва богатства милосрђа и дарова Божијих. (Димитрије еп. Херсонски)
Требало би да се трудимо да у молитви будемо чврсти и да не дамо случајностима да нас поколебају, али исто тако, у молитви треба да будемо тихи и смирени и да не допуштамо уобразиљи да се размахне. (Св. Филарет Московски)
НЕКА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА ГОСПОДЕ, И КАКО ЗНАШ И УМЕШ - СПАСИ МЕ! (Св. Теофан Затворник)
Молитва и непажња
Молитва која се чини са непажњом и леношћу јесте брбљивост и бесмислица. (Преп. Антоније Велики)
Блажен је ум који за време молитве чува беспрекорну суздржаност или усресређеност. (Св. Нил Синајски)
Препирке са непријатељем
Никада не треба улазити у препирке, а посебно онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да, у случају нужде, ако већ не може да докаже да је у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом. (Св. Филарет Московски)
Два пута и два царства
Два се царства задобити не могу. Два супротна царства. Или Небо или земља. Или тело или душа. Два се господара не могу служити. Или Христос или Христов супостат (противник). Не може се путовати на два супротна пута. Или низ воду или уз воду. Или тесним путем у Небеско Царство или широким у пропаст. (Св. Николај Жички)
Гледање у будућност
Када би било корисно знати будућност, онда то Бог не би сакрио од нас. (Св. Јован Хризостом)
Скривене страсти
Многе страсти су скривене у нашим душама, и показују се онда, када се појаве предмети који их изазивају. (Св. Максим Исповедник)
Брига и рад
Многобрижност је болест палог човека који покушава да искључиво сам одреди и оформи своју судбину па зато непрестано планира и жури, лево-десно, да то оствари... Избегавај БРИГУ. Ради свој посао ревносно, посвети Богу цео свој труд и предај се Његовом руководству. Неумерен РАД замагљује ум, хлади срце, а то удаљује од Бога, извора сваког добра. (Св. Теофан Затворник)
Осуђивање
Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)
Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)
Туђи греси
Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)
Реч
Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)
Истински пост
Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)
Крај живота
Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)
Деловање Божије
Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)
Самољубље
Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)
Лукавство
Нема лукавства на земљи ни у оаклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)
Ум
Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)
Смирење
Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)
Љубав и молитва
Љубав је од молитве. (Преп. Исак Сирин)
Труд и спасење
Без муке нема спасења. (Св. Серафим Шаровски)
Пад
Људски је пасти, сатански је остати у греху (то јест не покајати се). (Св. Симеон нови Богослов)
Гнев
Не допуштај гневу да се подигне до твога гркљана. (Ава Исидор)
Помоћ Божија
Не ослањај се на своје моћи, и помоћ Божија биће свугда уза те. (Ава Исаија)
Најгоре користољубље
Најгора врста користољубља је не давати онима који живе у беди оно што може да пропадне. (Св. Василије Велики)
Гордост и самообмана
Најлакше је обмањивати самог себе и гордити се пустом славом, сматрати себе за неког, а притом не бити ништа. (Св. Григорије Богослов)
Обавеза
Наша обавеза је сваког упућивати на спасење душе и из свега за себе душевну корист извлачити, у томе је сва наша мудрост. (Св. Теофан Затворник)
Време
Не буди наклоњен срећи, која се разара временом, јер шта време гради, време пак и разара. (Св. Григорије Богослов)
Увреда
Како рече стари философ, не треба се узбуђивати ако вас је ударио магарац. (Св. Филарет Московски)
Молитва за непријатеље
Не доноси нама толико корист молитва за пријатеље, колико за непријатеље. (Св. Хризостом)
Ћутање је злато
Један добар разговор је сребро, но ћутање је чисто злато. (Св. Јефрем Сирин)
О многословљу
Већ и само многословље са онима који живе животом другачијим од нашег довољно је да растроји нутрину пажљива (духовно сабрана) човека.
Најжалосније од свега је што тиме може да се угаси онај огањ који је Господ наш, Исус Христос, дошао да баци у земљу (нашег) срца: јер, ништа тако лако не тули огањ, који Дух Свети удахњује у срце монахово ради освећења душе, као саобраћање и многословље и разговор, изузев оног који нам је узрастање разума и приближавање Богу (Исак Сирин, слово 8). Због тога је ради сачувања унутарњег човека потребно настојати да уздржавамо језик свој од многословља, јер мудар човек држи се ћутања (Приче 11,12) и који пази на уста своја, чува душу своју (Приче 13,3).
Пре него сто саслушамо речи некога о неком предмету, не смемо одговарати, јер "одговарати на реч пре него сто је чујемо, безумље је и срамота" (Приче 11,12). (Св. Серафим Саровски)
Увек истину
Увек треба показивати истину, па макар она била и жалосна, и од такве истине се учити, да не бисмо дочекали горку истину, која не само да васпитава, него и кажњава због нашег немарног односа према њој. (Св. Филарет Московски)
Мир са собом
Помири се са собом и мириће се са тобом и Небо и земља. (Св. Исак Сирин)
Сваки удисај
Високо цени сваки удисај, јер се он неће вратити. (Атонски старац Антоније)
Самољубље
Не буди самољубив и бићеш богољубив; не буди самоугодљив и бићеш братољубив. (Св. Максим Исповедник)
Борба за правду и нада у Бога
Онај ко се бори за праведну ствар и ко се у Бога узда може да победи и мимо очекивања, у околностима које ни најмање не пружају нада у успех. (Св. Филарет Московски)
Ране
Не лечи се свака рана једним те истим мелемом. (Св. Игнатије Богоносац)
Свевидећи Бог
Не називај себе ПРАВЕДНИМ и НЕПОРОЧНИМ пред Господом, јер што је сакривено
од тебе, откривено је пред Богом. (Св. Јефрем Сирин)
Ђаволска наука
Наука или знање БЕЗ ДОБРОТЕ, јесте МУДРОСТ ЂАВОЛСКА. (Св. Филарет Московски)
Не наликуј свињама
Не наликуј свињама које, без обзира што их често терају од повртног растиња и туку, то заборављају и томе се изнова враћају. (Св. Димитрије Ростовски)
Дружење
Не тражи познанства са човеком лукавим. Дружење са лукавим јесте дружење са ђаволом. (Преп. Антоније Велики)
Одмеравање
Не одмеравај себе према најслабијима од људи, него боље обогаћуј себе према мери заповести о љубави. (Св. Максим Исповедник)
Недостојно живећи
Не надај се да ћеш олако и бадава отићи на Небо, не живећи достојно Неба. (Св. Димитрије Ростовски)
Мир
Не постоји ништа боље од мира, јер се њиме уништава свака клетва небеских и земаљских духова. (Св. Игњатије Бранчанинов)
Отровне ствари
Не прихватај са медом отровне ствари. (Св. Василије Велики)
Поруга
Не радуј не незнању браће своје, јер нећеш имати радости у порузи. (Св. Јефрем Сирин)
Саучешће
Не радуј се паду ближњега, већ напротив плачи и ридај, и његов пад својим сматрај, јер нам је заповедио да волимо ближњег као и себе (Св. Димитрије Ростовски)
Жалост
Жалост може бити оправдана, али никада не сме бити претерана. Искусни мудрац каже: Жалост је многе убила и нема користи од ње.
Жалост никада не сме бити јача од вере у Бога и од наде у Његову помоћ. Ма шта се десило, треба да верујемо у Његово милосрђе и да се надамо да ће нас Он помиловати. ...Принесите Богу жељу да се молите, а Он ће вас услишити и дати вам молитву. (Св. Филарет Московски)
Жалост и радост
Искусна мудрост каже: у радости не заборави да се припремаш за жалост, а у жалости не заборави да се надаш бољем. (Св. Филарет Московски)
Анализирање Творца
Не разумевајући не себе саме, како се усуђујемо да Творца анализирамо? (Св. Симеон Нови Богослов)
Дух и дела спасења
Не спасавају дела сама, већ и Дух који сва дела покреће. (Св. Теофан Затворник)
Душа и добит
Не тражи упорно добит у којој је штета за душу, јер шта је скупље од душе? (Св. Јефрем Сирин)
Радозналост
Не треба бити радознао у ономе што се нас не тиче. (Св. Василије Велики)
Непријатељ у нама
Не треба се бојати спољашњег непријатеља; непријатељ наш је садржан у нама самима. (Св. Јован Касијан)
Нема већег непријатеља човеку, него што је он сам себи. (Св. Марко Подвижник)
Незгоде као исцељења
Незгоде је неопходно прихватати као драгоцена исцељења против наше таштине и мудровања. (Св. Игњатије Брјанчанинов)
Беседе
Нека твоје беседе буду одмерене на кантару да би биле корисне онима који ће их чути. (Преп. Антоније Велики)
Нечасност
Нема нечастности која би била већа од те нечастности када човек наноси јад ближњему и горди се над њим. (СВ. Антоније Велики)
Нехотичне жеље
Нехотична наша жеља за много чим испуњава нас пометеношћу, и ми блудимо у тами грешног живота, не схватајући себе саме. (Св. Антоније Велики)
Велики и мали
Ни велики без малих, ни мали без великих не могу постојати. Сви они као да су повезани међу собом, и то им доноси корист. (Св. Климент Римски)
Не вређај
Ни сам се не вређај нити вређај другога, а знај чувати своје срце увек у савезу са другима. (Св. Теофан Затворник)
Подвиг
Ниједан подвиг не може бити велик, ако не доноси корист другима. (Св. Јован Хризостом)
Искушења
Нико без искушења не може ући у Царство Небеско; да нема искушења нико се неби спасао. (Преп. Антоније Велики)
Пустињак
Није сваки пустињак смирен, али је сваки смирен пустињак. (Св. Исак Сирин)
Дрскост
Ништа тако од душе не одгони страх Божији као дрскост. (Ава Доротеј)
Самоћа и ћутање
Ништа не чини срце тако скрушеним и душу смиреном као разборита самоћа и потпуно ћутање. (Св. Григорије Синаит)
Спознаја своје немоћи
Ништа није боље, него спознати своју немоћ и незнање; и ништа није горе, него не разумети то. (Св. Петар Дамаскин)
Управљање
Нужно је пре свега научити управљати собом па тек онда другима. (Св. Тихон Задонски)
Сањарење
Не сањај непостојеће ствари, него добро устрој постојеће на општу корист. (Св. Василије Велики)
Грдња и клевете
Корисно је знати речи критике. Оне су лек против гордости и савет да будемо опрезни.
На грдњу је боље одговарати кротошћу него грдњом. Прљавштина се скида чистом водом. Прљавштина не може да опере прљавштину.
Не треба се бојати клевета, само треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне. (Св. Филарет Московски)
Осуђивање
Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их гледамо мирно, као што гледамо како ветар љуља дрвеће, или како тече река; међутим, очигледно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта да се ради? Треба се постепено учити томе да најприје осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, затим да се уздржавамо од осуде речима онда када се мисао покрене на то, а затим да заустављамо и саму мисао.
Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге.
Онај који гледа са подозрењем тај лако може доћи до мржње према човеку; онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно.
Не судите, да вам се не суди, па макар вам се и чинило да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак своме Господу може да стоји, или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они говоре о ономе што је души на корист и о томе како да се чини добро.
Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили.
Трудите се да срце и намере ближњих тумачите позитивно, а не негативно; у том случају ћете ређе бити у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи.
(Св. Филарет Московски)
Самопознаја
Најбоље познаје себе онај ко за себе мисли да је ништа. (Св. Јован Златоусти)
Прави Пут
Ако желиш да нађеш пут који води у живот, тражи на том путу Који рече ''ЈА САМ ПУТ, ИСТИНА И ЖИВОТ; ЈА САМ ВРАТА'' (Јн.14:6, 10:9), и тамо ћеш наћи, али тражи јако пажљиво јер је ''мало оних који нађоше'' (Мт 7:14), да не би иначе био остављен од оних неколико и нашао себе међу многима. (Св. Максим Исповедник)
Света ревност
Без свете ревности хришћани су хришћани само по имену; они имају само име да су живи али у стварности они су мртви. (владика Аверки)
Самооправдање
Као што ватра и вода не могу бити заједно, тако самооправдање и смирење искључују једно друго. (Св. Марко Подвижник)
Самоудовољавање
Престани да удовољаваш себи и нећес мрзети брата свога. (Св. Максим Исповедник)
Слога
Ако хоћеш да не отпаднеш од љубави Божије, ти не допусти нити да брат твој заспи огорчен на тебе, нити ти да заспиш огорчен на њега; него иди помири се са братом својим, и дошавши приноси Христу са чистом свешћу дар љубави кроз усрдну молитву. (Св. Максим Исповедник)
Пасивност
Сваки слуга који чувајући свој мир није урадио ништа да би зауставио лопове од провале у кућу свог господара, биће осуђен од његовог господара као лукави лопов иако није ништа урадио да му помогне. (Св. Симеон нови Богослов)
Срце
Ко год има Бога у срцу има свако добро, и не може да трпи да чини грех! А ко год нема Бога у срцу, има ђавола и чини свако зло и све грехе. (Св. Козма Етолски)
Сродство
На земљи је духовно сродство нешто сасвим друго од природног и уколико последње није у сагласју са првим оно се хлади и сасвим ишчезава, крвни сродници постају страни један другоме. На то нас је упутио Господ када је рекао ''Ко је брат Мој и мати Моја?'' и одговорио ''Онај који твори вољу Оца Мојега''.
Ако је на земљи тако, на небу ће се то испољити крајњом силином посебно након Последњег Суда. (Св. Теофан Затворник)
Страсти као идоли
Онај који одбија да се потчини страстима чини исто као и онај који одбија да се поклони и обожава идоле. (Св.Теофан Затворник)
Страх Божији
Шта може бити болније од Пакла? Ништа није вредније него страх од пакла, јер ће нам страх од пакла донети круну спасенија... Где страх постоји, тамо је ревност у давању милостиње, и снага молитве, и сузе топле и честе, и тешки уздисаји испуњени скрушеношћу. Јер ништа тако не изједа грех и чини врлине да се умножавају и цветају као стално стање страховања. Тако да је немогуће ономе ко не живи у страху да чини правилно, а са друге стране немогуће је да човек који живи у страху може отићи у погрешно. (Св. Јован Златоусти)
Блажен је човек који има у себи страх Божији. (Св. Јефрем Сирин)
Бој се Бога не као мучитеља, већ га се Бој из љубави. (Св. Атанасије Велики)
Љубав Божија
Блажен је човек у коме постоји љубав Божија, зато што носи у себи Бога. (Св. Јефрем Сирин)
Непријатељи
Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири. (Св. Филарет Московски)
Борба
Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (...) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће. (Св. Николај Жички)
Време
Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре. (Старац Исајиа)
Храбро исповедање вере
Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. (Св. Антоније Оптински)
Поуке и савети
Необразовани и глупи мисле да су ПОУКЕ И САВЕТИ - смешни, и не желе да им се покоравају, зато што су оне огледало њихове глупости. (Преп. Антоније Велики)
почетак
Христос а не Христ
Епископ Атанасије (Јевтић)
Епископ Атанасије (Јевтић)
(одломак)
Од како смо, у време Светог и Равноапостолног Патријарха Фотија Великог крштени, кроз Свету Браћу Кирила и Методија и њихове Свете Ученике и Наследнике, и слободно, свесно-словесно ступили у Цркву Христову, Стуб и Тврђаву Истине и Мудрости и Логосности = Словесности, ми Православни Срби говоримо и пишемо Свето Име Бога и Господа и Спаса нашег: ИСУС ХРИСТОС
... Народ је одувек говорио, и данас говори само црквено-народно: ХРИСТОС, или просто-народски: РИСТО(С), (Х)РИСТО. Крње и накарадно "Христ" резултат је одскорашњег диригованог и наметаног комунистичког "братства-јединства" (које се, сведоци смо, завршило "братство-убиством" !), оне антисрпске и антиправославне политике која је Српски народ буквално латинила и унијатила. Као што је, такође, од неких чак и писаца наметано, или нерасудно прихватано, уместо вековног православног српско-словенског израза Света ТРОЈИЦА, туђи нам хрватско-католички назив "Свето ТРОЈСТВО", буквални превод латинског Тринитас, чије опет значење није веран превод грчког оригинала ТРИАС, или у 4. падежу ТРИЈАДА, јер је прави и правилни превод грчког ТРОЈИЦА ( = њих ТРОЈИЦА), скуп или сабор или заједница ТРИЈУ Лица; у Православној Хришћанској вери то је: Јединствени вечни Сабор и суштинска Заједница Свете Тројице Личности: Оца и Сина и Светога Духа = ТРОЈИЦЕ Једносуштне и Нераздељиве, како говоримо на богослужењима и у здравицама. Јер "Тројство", макар и "Свето Тројство", не значи Три Лица = Три Личности, него неку трострукост, нека три "својства", у најбољем случају троструко својство (отуда појам "тројство" као и појам "двојство", означавају само двојно или тројно својство, а не и триперсоналност), те према томе израз "Свето Тројство" језички не покрива стварност Свете Тројице. (напр. три човека јесу тројица а не тројство, као што и два човека јесу двојица а не "двојство". Позадина латинског Тринитас и хрватског Тројство јесте Августиново погрешно примењивање психолошког тројства у човеку на Богоначалну Свету Тројицу Персона = Трију Божанских Личности)...
... Народ је одувек говорио, и данас говори само црквено-народно: ХРИСТОС, или просто-народски: РИСТО(С), (Х)РИСТО. Крње и накарадно "Христ" резултат је одскорашњег диригованог и наметаног комунистичког "братства-јединства" (које се, сведоци смо, завршило "братство-убиством" !), оне антисрпске и антиправославне политике која је Српски народ буквално латинила и унијатила. Као што је, такође, од неких чак и писаца наметано, или нерасудно прихватано, уместо вековног православног српско-словенског израза Света ТРОЈИЦА, туђи нам хрватско-католички назив "Свето ТРОЈСТВО", буквални превод латинског Тринитас, чије опет значење није веран превод грчког оригинала ТРИАС, или у 4. падежу ТРИЈАДА, јер је прави и правилни превод грчког ТРОЈИЦА ( = њих ТРОЈИЦА), скуп или сабор или заједница ТРИЈУ Лица; у Православној Хришћанској вери то је: Јединствени вечни Сабор и суштинска Заједница Свете Тројице Личности: Оца и Сина и Светога Духа = ТРОЈИЦЕ Једносуштне и Нераздељиве, како говоримо на богослужењима и у здравицама. Јер "Тројство", макар и "Свето Тројство", не значи Три Лица = Три Личности, него неку трострукост, нека три "својства", у најбољем случају троструко својство (отуда појам "тројство" као и појам "двојство", означавају само двојно или тројно својство, а не и триперсоналност), те према томе израз "Свето Тројство" језички не покрива стварност Свете Тројице. (напр. три човека јесу тројица а не тројство, као што и два човека јесу двојица а не "двојство". Позадина латинског Тринитас и хрватског Тројство јесте Августиново погрешно примењивање психолошког тројства у човеку на Богоначалну Свету Тројицу Персона = Трију Божанских Личности)...
Име Богочовека и Спаситеља свега света Исуса Христа на грчком оригиналу гласи Христос, и то је првенствено глаголски придев, који на српском значи помазан, помазани. Овај придев у грчком остаје придев, а поименичен бива само тиме што се у грчком испред придева додаје именични члан, док у српском преводу поименичени придев Помазан постаје додавањем (а не одузимањем) именичног додатка ПОМАЗАНИК, те се библијско назвање "Христос Господњи" преводи са "Помазаник Господњи", што је веран превод јеврејског придева-именице "Машијах Јахвеов" = "Помазани(к)-Месија Господњи".
На латински језик преведен је грчки придев Христос са Кристус, и онда новији европски језици, ову у латинском преводу добијену именицу скраћују у Крист (франц. и енгл. Крист, хрватско Крист, а Словенци су задржали Кристус, али понегде у преводу Св. Писма употребљавају и јеврејско Месија). Ово превођење у латинском језику било је вероватно по угледу на иначе познато латинизовање грчких имена, напр. Сократес, Аристотелес, али то су именице а не придеви, па су онда и код нас та имена скраћивана у: Сократ, Аристотел. Међутим, ми Срби, и сви Православни Словени, нисмо преко латинског превода добили Име ХРИСТОС, него преко грчког новозаветног оригинала (јер су Јеванђеља и сви хришћански текстови отпочетка били написани, и сачувани, на грчком), па су зато Света Браћа Кирило и Методије, знајући добро и грчки и словенски језик, задржали грчку придевску поименичену форму ХРИСТОС, уз остало и зато што (се) сви грчки придеви који се завршавају на... не могу задржати своје значење ако им се изостави тај последњи наглашени слог... Отуда ни у српском језику ниједан од ових придева не може бити скраћен одузимањем оног крајњег –ан, јер у том случају у речима снаж! динамич! познатљ! позв! очигледно нешто битно недостаје за право и пуно значење тих придева.
Тако је слично и са српским придевима помазан, слободан, снажан итд., где без последњег слога –ан нема правог и пуног значења тих придева (а кад се напр. придев слободан поименичи у Слободан, онда то бива променом акцента, али и тада остаје привобитно придевски облик и значење те речи). Ако од Помазан одбијемо задњи слог –ан (да би, наводно, придев поименичили) онда то није више Помазан(и)=Помазаник, него остаје само "помаз", тј. оно чиме се дотични помазује, чиме је помазан, што и Имену ХРИСТОС = ПОМАЗАН(ИК) није и не може бити Он неки "помаз", него је Њега Бог Отац (миро)помазао Духом Светим (Дела Ап. 10, 38 ), иначе би била доведена у питање права Христологија, тј. права = православна вера у Христа Богочовека, Сина Божијег, Који је оваплоћен од Духа Светога и Марије Дјеве и постао Син Човечији и тек као такав јесте Христос = Помазаник Господњи, тј. Месија и Спаситељ човека и света...
Иако у косим падежима код имена Христос постоји разлика, тј. постоје краћи и дужи наставци, нарочито у ранијим старословенским и старосрпским текстовима (па и у новијем српском језику, јер у нашем народу још увек постоји израз: Христосове муке, као што потврђује песник Матија Бећковић и књижевник Ђорђе Јанић, а и Вук у Речнику наводи да може бити и: Христос, Христоса, али и: /Х/Ристо, /Х/Риста, /Х/Ристов), то још не значи да је нужно следовати тобожњој "правилној примени граматике", те обавезно "стандардно" правити дуже падешке наставке. Јер, кад је већ усвојено грчко изговарање и писање имена Исус Христос, уз разумљива прилагођавања словенском писму (говорим првенствено за ћирилицу) и словенском језику и говору, онда су и грчки падежи могли бити, као што и јесу, прихваћени (као краћа форма: Христос, Христа, Христу итд.), уз прилагођавање словенском језику и изговору; у почетку изгледа са извесним колебањима (тј. и дужа и краћа форма), а затим је врло брзо то – краћа форма косих падежа – постало општеприхваћена појава и стање. Ако је то изузетак од тзв. "стандардизованог" српског језика, онда је поштеније да се језикословци прилагоде вековној пракси и црквено-народној језичкој стварности, а не да стварност прекрајају по својим "правилима граматике". Јер све светске граматике, одн. сви језици света имају изузетке и неправилности, без којих не постоје нити функционишу, а оне су израз највеће и најдрагоценије "неправилности" овога, људскога света и историје, која се зове живи живот, што би рекао Достојевски...
А наиме, закључак мојих проучавања је: да осим 3 конкретна случаја - остављам могучност за постојање евентуално још неког таквог случаја у старим текстовима које нисам стигао да прегледам - нигде у старим словенским рукописима, нарочито код Православних Јужних и Источних Словена, нема директно и нескраћено написано Христ, а има на стотине случајева, конкретно у 11. веку (напр. Супрсалски рукопис), писано пуно и нескраћено ХРИСТОС, ХРИСТОСА, итд. (као што и сада још увек у нашем народу нигде нема крње унијатско Христ, а има Христос и Христосово; напр. у Јању, Западна Босна, чућете и данас: "Мучи га као Јуда Христоса", "Христосове муке" и сл.)...
Даље: Сви православни народи изговарају и пишу одувек пуно име ХРИСТОС: Грци, Арапи, Словени, Румуни, Грузини (с тим што Арапи имају своје семитско: Машиха = Месија = Христос; Грузини пак имају за свој 1. падеж грчки 5.: Христе, који се после мења: 2. падеж: Христем итд., а 5. остаје као и 1.: Христе; међутим, на старим иконама, фрескама, минијатурама /9.-19. век, које смо видели/ задржали су грчки назив Исус Христос). И такође Етиопљани (који су се раније одвојили од Православне Цркве) говоре одувек Христос, с тим што Арапи и Етиопљани имају семитско: Машиха = Месија = Христос; код Копта пак и Етиопљана у Цркви је грчко Христос, а у народу семитско/арапско Машијах, Машиха. Латини такође имају Кристус, што је само латинизовано грчко Христос, али задржано пуно и нескраћивано. Италијани данас кажу Кристо, што значи да су и они сачували тај други, врло битан, завршни слог у речи Христос, као што је и у српском народном изговору (Х)Ристо тај задњи слог такође сачуван, што је веома важно за народно језичко осећање и схватање дубине садржаја и значења речи Христос... И кад смо први пут чули Јеванђеље, и Свету Литургију, и примили благослов десном руком Епископа и свештеника, са прстима сложеним у монограм ИС ХС (тј. прва и последња слова ИсуС ХристоС), чули смо их, примили и доживели са Именом и Стварнишћу ХРИСТОС, а не Христ. Тако је било, и остало: јуче, данас и довека (Јевр. 13, 8 ).
Иако у косим падежима код имена Христос постоји разлика, тј. постоје краћи и дужи наставци, нарочито у ранијим старословенским и старосрпским текстовима (па и у новијем српском језику, јер у нашем народу још увек постоји израз: Христосове муке, као што потврђује песник Матија Бећковић и књижевник Ђорђе Јанић, а и Вук у Речнику наводи да може бити и: Христос, Христоса, али и: /Х/Ристо, /Х/Риста, /Х/Ристов), то још не значи да је нужно следовати тобожњој "правилној примени граматике", те обавезно "стандардно" правити дуже падешке наставке. Јер, кад је већ усвојено грчко изговарање и писање имена Исус Христос, уз разумљива прилагођавања словенском писму (говорим првенствено за ћирилицу) и словенском језику и говору, онда су и грчки падежи могли бити, као што и јесу, прихваћени (као краћа форма: Христос, Христа, Христу итд.), уз прилагођавање словенском језику и изговору; у почетку изгледа са извесним колебањима (тј. и дужа и краћа форма), а затим је врло брзо то – краћа форма косих падежа – постало општеприхваћена појава и стање. Ако је то изузетак од тзв. "стандардизованог" српског језика, онда је поштеније да се језикословци прилагоде вековној пракси и црквено-народној језичкој стварности, а не да стварност прекрајају по својим "правилима граматике". Јер све светске граматике, одн. сви језици света имају изузетке и неправилности, без којих не постоје нити функционишу, а оне су израз највеће и најдрагоценије "неправилности" овога, људскога света и историје, која се зове живи живот, што би рекао Достојевски...
А наиме, закључак мојих проучавања је: да осим 3 конкретна случаја - остављам могучност за постојање евентуално још неког таквог случаја у старим текстовима које нисам стигао да прегледам - нигде у старим словенским рукописима, нарочито код Православних Јужних и Источних Словена, нема директно и нескраћено написано Христ, а има на стотине случајева, конкретно у 11. веку (напр. Супрсалски рукопис), писано пуно и нескраћено ХРИСТОС, ХРИСТОСА, итд. (као што и сада још увек у нашем народу нигде нема крње унијатско Христ, а има Христос и Христосово; напр. у Јању, Западна Босна, чућете и данас: "Мучи га као Јуда Христоса", "Христосове муке" и сл.)...
Даље: Сви православни народи изговарају и пишу одувек пуно име ХРИСТОС: Грци, Арапи, Словени, Румуни, Грузини (с тим што Арапи имају своје семитско: Машиха = Месија = Христос; Грузини пак имају за свој 1. падеж грчки 5.: Христе, који се после мења: 2. падеж: Христем итд., а 5. остаје као и 1.: Христе; међутим, на старим иконама, фрескама, минијатурама /9.-19. век, које смо видели/ задржали су грчки назив Исус Христос). И такође Етиопљани (који су се раније одвојили од Православне Цркве) говоре одувек Христос, с тим што Арапи и Етиопљани имају семитско: Машиха = Месија = Христос; код Копта пак и Етиопљана у Цркви је грчко Христос, а у народу семитско/арапско Машијах, Машиха. Латини такође имају Кристус, што је само латинизовано грчко Христос, али задржано пуно и нескраћивано. Италијани данас кажу Кристо, што значи да су и они сачували тај други, врло битан, завршни слог у речи Христос, као што је и у српском народном изговору (Х)Ристо тај задњи слог такође сачуван, што је веома важно за народно језичко осећање и схватање дубине садржаја и значења речи Христос... И кад смо први пут чули Јеванђеље, и Свету Литургију, и примили благослов десном руком Епископа и свештеника, са прстима сложеним у монограм ИС ХС (тј. прва и последња слова ИсуС ХристоС), чули смо их, примили и доживели са Именом и Стварнишћу ХРИСТОС, а не Христ. Тако је било, и остало: јуче, данас и довека (Јевр. 13, 8 ).
О крсту, разбојнику и другом доласку Христовом
Свети Јован Златоусти
Свети Јован Златоусти
На данашњи дан висио је на крсту Господ наш Исус Христос и ми тај дан посветисмо познању да је крст празник и торжество духовно.
Пре тога, крст беше име казне а сада је ствар поштовања; пре беше знак осуде а сада основа спасења. Јер он нам је безбројна добра учинио, од заблуде нас избавио, оне који се у тами налазе просветио, омражене с Богом измирио, отуђене присвојио и удаљене ближим учинио. Он је онај што заваде руши, што мир одржава и толика нам премнога блага даје. Његовим дејством не блудимо више по горама, јер истинити пут спознасмо, ван царских одаја не стојимо, јер врата нађосмо; ражежених ђаволових стрела се не бојимо, јер источник видимо. А нисмо више ни сироти јер Женика добисмо; вука се не бојимо јер имамо доброг пастира, који сам о себи каже: “Ја сам пастир добри” (Јн. 10, 11). Заклоњени Њиме ни од ког се не ужасавамо, пошто се у царској служби налазимо. Па зато и оно што је написано: “Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине” и што је “и Пасха наша Христос, жртвова се за нас” (1. Кор. 5, 7-8) празнујемо ми спомен крста, јер где је жртва, тамо је и потирање грехова, тамо измирење с Богом; тамо, и велико празновање.
“Пасха наша Христос, жртвова се за нас”.
А где се жртвовао?
На високом крсту.
Нови жртве ове жртвеник, а зато што је и жртва нова и надобична. Јер Христос и жртва и жрец беше, жртва по телу а жрец по духу. Сам се принео и по телу приносим беше. А послушај како је Павле све то означио кад је рекао: “Јер сваки првосвештеник који се узима између људи, поставља се за људе на служење Богу, да приноси и дарове и жртве за гријехе” (Јевр. 5, 1), “зато је потребно да и Овај има нешто да принесе” (Јевр. 8, 3). Ето, ту сам себе приноси! док на другом месту каже: “Тако и Христос једанпут принесе себе на жртву да понесе гријехе многих. А други пут ће се појавити не због гријеха него за спасење оних који га чекају” (Јевр. 9, 28). Видиш ли како је по овоме принесен, а по оном како самога себе приноси. Па схваташ ли како је Он Сам био и жртва и свештеник, док је крст представљао жртвеник?
Али, рећи ће ко, зашто ова жртва не беше у цркви, но ван градских окола принесена?
Зато да би се ово пророчанство “и би метнут међу злочинце” (Ис. 12) испунило.
А зашто не под кровом, него се на уздигнутом и откривеном крсту уби?
Да природу ваздуха очисти, зато на високом и непокривеном, једно небом покривеном месту, јер тиме што је на високом месту овца жртвована и ваздух се очистио а очистила се и земља, јер је крв из ребра на њу канула. Зато дакле не под кровом, а не ни у јудејском храму да не би жидови жртву себи присвајали а и ти да не би помишљао да је она за само један народ принесена. Зато, ван окола градских, да схватиш, да је жртва општа и да је за цели свет принесена, да би сазнао говорим, да је ово очишћење свеопште, а не делимично као што раније код Јудеја беше.
Само је Јудејима Бог, а не и другим народима заповедао да жртве и молитве своје на једном једином месту приносе, али ту је тај разлог био што је сва остала земља димом и смрадом свим осталим незнабожачким омраженим жртвама, које приносише, опогањена била, док је нама, пошто је Христос целу васиону очистио, свако место за молитву погодно. Те с обзиром на то и Павле нам саветује да се свуда и на сваком месту молимо, говрећи: “Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком мјесту, подижући свете руке без гњева и двоумљења” (1. Тим. 2, 8). Видиш ли дакле да је сав свет очишћен кад на сваком месту чисте руке подизати можемо, јер је сва земља света па и од унутрашње светиње над светињама светија постала, пошто само у унутрашњој светињиовца се бесловесна приносила а овде духовна, и уколико је ова жртва боља, утолико је и само освећење веће, па из тог разлога и крст данас празнујемо.
Хоћеш ли да сазнаш и друго дејство крста?
Он нам је и рај који за пет и више хиљада година затворен беше, на данашњи дан отворио. Јер у овај дан и у овај час Бог је у њега разбојника увео.
Два је изредна дела учинио. Прво, што је рај отворио, а дуго, што је у њега разбојника увео. Дакле данашњим даном нам је предато старо отачаство; данас се у очински нам град повратисмо које је у исти мах васцелом човечанству даровано, јер на данашњи дан су изговорене речи: “Данас ћеш бити са мном у рају” (Лк 23, 43). Шта говориш? Распет си и на крсту прикован, а овамо рај обећаваш?
То је тако – одговара он – да би ти силу моју и на самом крсту увидео. И баш зато, што је жалосни случај био, да не ни ти толико на својство крста гледао колико о сили распетог расуђивао, зато је то чудо на крсту учинио, чиме је посебно и своју силу и моћ показао. Јер није тада, кад је мртве весксавао, нити кад је мору и ветру заповедао и бесове изгонио, него кад су га распињали, прикивали, ругали му се и пљували га, укоревали и подсмевали му се, разбојниково худо срце променио, а отуд се сугуба сила његова увиђа. Јер не само да је сву твар уздржао и камење у распадање довео, него је од камена много неосетљивију душу разбојникову к себи приволео и почаствовао говорећи: “Данас ћеш бити са мном у рају”.
Истина да рај још чуваше херувим, али Овај је Господ и херувимима. Пламено оружје тамо се још налазило, али овај је што и над пламеном и геном па и над животом и смрћу власт има. Никакав цар не би допустио да поред себе разбојника или кога другог, томе подобног, посади па да га на такав начин у град уведе, чиме је Христос и то учинио па улазећи у свештено наше отачаство разбојника је са собом увео. Нити је он тиме обешчастио и ногама разбојничким посрамио рај, но штавише почаст му је учинио пошто рај треба да за велику част сматра што таквог Господа има, који и разбојника рајске сладости удостојава. Он је и царинике и блуднице у Небеско Царство уводио, но није то чинио да оно обешчасти, но да му и већу важност придода, јављајући да је он такав Небеског Царства Господ, да и блиднице и царинике поправити може да се и они тамношње части и дарова удостоје. И као што се ми оном лекару особито дивимо, који и оне болести лечи, које се неизлечивим сматрају, тако је и праведно да се и Христу дивимо што неизлечиве ране лечи, па чак и цариника и блудницу у такво стање поставња, да и неба достојни постају.
А шта је то учинио, упитаће ко, разбојник учинио, да је и после крста рај придобити могао?
Желиш ли да ти и то за кратко време објасним? Слушај.
Кад се Петар беше одрекао Христа, разбојник га на крсту препознаде. НО не говорим ја ово зато што сам вољан да Петра прекорим (сачувај Боже тога!), но што желим да разбојникову мужаственост предочим. Ученик не могаше претњу маловажне служавке да поднесе, а разбојник иако је властитим очима гледао како се сав народ против Христа подигао, беснео, псовао и поругама га излагао, на све то није гледао нити је на худо стање распетог, које се очима приказиваше, мотрио, но вере очима све то презирући и подле препреке исмејавајући познао је Господа небеса и припаднувши му, проговорио је: “Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме” (Лук. 23, 42).
Овог разбојника не треба да ми просто заобиђемо, нити да се постидимо да га за нашег наставника примимо, још више због тога што се ни Господ није стидео да њега првог у рај уведе. Немојмо се дакле стидети да оног за учитеља узмемо који се пре васцелог човечанског рода достојан за небеско жилиште показао, но свњ опширно о њему испитајмо како да силу крста још боље упознамо, јер није њему Господ, као оно Петру, рекао: “Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи” (Мат. 4, 19), нити, као оно дванаесторици: “Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, када сједне Син Човечији на пријесто славе своје, сјести и сами на дванаест пријестолс и судити над дванаест племена Израиљевих” (Мат. 19, 28), штавише, баш њега ни једне речце удостојио није, пред њим никакво чудо показао није, и тај не виде ни једног мртвог кога је Христос васкрсао, а тако ни бесове кад је изгонио, он не виде ни послушно море, нити му што о Небеском Царству проповедано беше а исто тако и о паклу, па ипак он први беше који га је пре на крсту исповедио, и то у онај мах кад га је други разбојник укоравао, јер беше још један разбојник с Христом распет, како би се оно пророчанство: “И би метнут међу злочинце” (Исаија. 12) испунило.
Намера је Јудеја, као што је очигледно, била да славу Христову пошто пото потру и помраче, па ништа нису ни пропустили чиме би и ово дело распињања што више наружили. Али истина је ипак свуда просијавала и баш услед препрека више расла. Укоравао га је дакле, други злочинац.
Видиш ли разлику између једног разбојника и другог разбојника. Оба на крсту, оба разбојници, оба злочинци, но не оба једног расположења. Зато је један од њих и Царство наследио а други је у пакао послан. А исто је тако и јуче било. Ученици и ученик: Јуда и једанаесторица. Но ови питаху: “Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху?” (Мат, 26, 16-17) а онај се на издају спремаше говорећи: “Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати?” (Мат. 26, 15) Ови се на услугу и освештење Божанствених тајни припремаху а онај издајство оствараше. А као што оно јуче беше, тако примећујемо и данас да је. Злочинац и злочинац. Но један се руга, а други слави и хулећем оном уста заклања говорећи: “Зар се ти не бојиш Бога, када си и сâм осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили” (Лук. 23, 40-41).
Видиш ли над разбојника, видиш ли дрскост на крсту? Постеш ли разумност при самом мучењу и побожност при самој казни? Ко се и томе већ задивити неће, да је он и при свести остао и није с ума сишао кад су га гвожђем прикивали? Али не само да је при свести остао, но и на болове своје таборављајући о другима се брине и пошто се учитељем на крсту учинио беше, претише и говораше: “Зар се ти не бојиш Бога?” Исто као да је рекао: немој ти на овај земаљски суд да гледаш, јер постоји и други невидљиви судија и суд неподмитљив. Не гледај дакле на то што је он овде осуђен, јер небески суд није такав. Овде на овом земаљском суду често бива да се и прави осуђују као да су криви а криви ослобађају и криви се пуштају и прави кажњавају, пошто судије тако произвољно, тако и непроизвољно много греше у томе, што илине познавајући правог дела сами се варају, или знајући, али новцем поткупљени, пресуде своје често продају. На небу пак ничега таквог нема јер је Бог само праведни судија и суд његов као светлост излази, која никакве таме нити незнања нема. Дакле, да не би онај злочинац мислио да је Христос по правди на земљи осуђен и кашњен, учинио га је на небески суд пажљивим, опоменуо му о страшном суду као да би говорио: Тамо погледај, па нећеш осуђивати нити са поткупљеним на земљи судијама тајати, но само ћеш на онај суд похвалити који се на небу доконава.
Да ли уочи дакле мудрост разбојникову? Да ли схвати разумност и науку? Али зато је и тог часа он са крста на небо прешао.
Па још и са удовољством неким прети му, јер је рекао: “Зар се ти не бојиш Бога, када си и сâм осуђен тако?”
А шта значи то: “када си и сâм осуђен тако?”
Значи ово. Ми се у истој муци налазимо. Зар ниси и ти на крсту те му се тако ругаш? Та пре себе самога, него њега вређаш када тако говориш, као што и они који су сами у греху, а друге због тога осуђују, пре сами себе осуђују, јер ко се у невољи налази, а другоме се руга због сличне невоље, пре се самоме себи руга.
“Ми се у тој истој муци налазимо”.
Апостолски закон и јеванђелске речи му изриче, када каже: “јер и ми се у истој муци налазимо”, а које заповедају: “Не судите да вам се не суди” (Мат. 7, 1).
Шта чиниш ти разбојниче? У покушају да оправдаш Христа учинио си га саучесником разбојника.
Никако. Одговара он. Ја ћу такво подозрење исправити следећим речима. Јер да не би ти помислио, када каже да да је са њим подједнако осуђен, да је и у греху раван њима, додао је исправку говорећи: “А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили” (Лк. 23, 41).
Видиш ли савршену исповест? Видиш ли како се и на самоме крсту ослободи својих греха по написаноме: “Опомени ме да се судимо, казуј, да се оправдаш” (Ис. 43, 26). Нико га није принудио, нико присилио, но сам је себе прекорео када је рекао: “А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини”, а тек после је додао: “Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме” (Лк. 23, 41-42). Није дакле смео пре да каже: “Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме”, док кроз исповест није са себе збацио све бреме греховно.
Схваташ ли дакле, како је велико добро исповест? Исповедио је, и рај је отворио; исповедио и такву милост нашао да је дошавши од разбојништва и Царство Небеско смео замолити.
Видиш ли колика нам је блага крст подарио?
О Царству говориш? Па шта је то овде што те на царство подсећа? Кажи ми. Овде се само гвоздени клинови и крст виде.
Но сам крст овај, говори он, је знамење Царства. И ја га баш зато царем називам, јер га видим распетог, јер цару приличи да за своје поданике умре. Он сам је рекао: “Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце.” (Јн. 10, 11)
Јеси ли схватио зашто је крст и знамење царства? Желиш ли и на други начин да то спознаш? Христос није допустио да крст остане на земљи, но га је са собом узео и на небо узнео.
Како то знамо?
Зато јер ће крст са њим и доћи при другом и славном његовом доласку. А да би разумео да је крст достојан сваког поштовања, славом га је својом назвао. Но да видимо како ће са крстом доћи. Треба доказ на видело да изнесемо. “Ако вам, дакле, кажу: Ево га у пустињи, не излазите. Ево га у собама, не вјерујте” (Мат. 24, 26), рекао је он сам. А ово је предсказао о другом и славном свом доласку због лажних христоса и лажних пророка, па и због антихриста, да због незнања нико не би био обманут, јер ће пре Христа доћи антихрист. Да не би, дакле, ко тражећи пастира на вука наишао, зато ти је знамење доласка пастира описано. Пошто први долазак његов беше у тајности, да не би помислио да ће и други такав бити, објављујем ти овај знак.
Први долазак његов, као што је и прилично, беше у тајности јер је дошао да заблуђеног нађе; други пак неће бити такав. Но какав, кажи: “као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човјечјега” (Мат. 24, 27). Неочекивано свима ће се јавити и нико нећер бити у дилеми да ли је на овом или на неком другом месту Христос. Јер кад муња заблиста није потребно да питамо да ли је заблистала, тако и када Христос дође неће нам бити потребно да разлучујемо да ли је дошао, али схватићемо да ли је са знамењем крста дошао. Јер ја на моја обећања нисам заборавио. Послушај дакле следеће речи: “И одмах ће се по невољи тих дана ” тј. у то време. А у које? Кад Син Човечији дође “сунце помрачити, и мјесец своју свјетлост изгубити” (Мат. 24, 29). Таква ће онда силина светлости бити да ће се и пресветле звезде сакрити. Тада ће: “звијезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. И тада ће се показати знак Сина Човјечијег на небу” (Мат. 24, 29-30).
Видиш ли како је посебно знамење крста. Сунце ће се помрачити и месец се неће видети, крст ће сијати и светлети, да познамо да је он и од сунца и од месеца светлији.И као што војници, када цар у неки град улази посебна знамења на леђа стављају и тиме најављују његов долазак; тако ће и када Господ са небеса буде силазио, предходити војске анђелске и арханђелске носећи знамење крста на својим раменима, те ће нам тиме објавити његов долазак.
Тада че се и “силе небеске покренути”.
За анђеле говори да ће их велики трепет и страх обузети.
А зашто ће то судилиште тако страшно бити, кажи ми?
Целокупном људском роду ће се судити тамо и пред страшног Судију ће сви стати.
Па зашто се анђели плаше и дрхте, када се неће њима судити?
Као што се, када хоће неки кнез да суди, не само кривци, но и чиновници, који ни у чему нису криви, строгости судијине боје и плаше; тако ће бити и онда када се нашем роду буде судило, да ће се, немајући никакве кривице у себи, анђели због великог страха према судији ужаснути.
А зашто ће се тада крст јавити и зашто ће Христос с њим доћи?
Да би они који су га распели своју неблагодарност препознали, зато ће им показати знак који открива њихов безобразлук. А да ће га баш због тога показати, послушај шта каже пророк: “и тада ће проплакати сва племена на земљи” (Мат. 24, 30) када свог укоритеља виде и своју грешку спознају. А зашто се чудиш што ће он са крстом доћи, када ће им и саме ране показати. “Погледаће на мене којега прободоше” (Зах. 12, 10). И као што је поступио када је Тому хтео у неверју његовом исправити па му је ране гвожђем причињене и прободено ребро показао рекавши: “Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран” (Јн. 20, 7), јер “дух нема тјела и костију” (Лк. 24, 39); тако ће и тада ране и крст показати, да би све уверио да је он онај исти кога су распели.
. . “ако си Син Божији, сиђи са крста, па ћемо вјеровати” (Мат. 27, 40 и 41). Али он није сишао с крста јер због тога Син Божији и дошао: да се за нас распе.
“Сиђи са крста па ћемо вјеровати” говораху. Али ово су само голе речи и оправдање неверја. Јер много је веће чудо из гроба каменом затвореном васкрснути, него са крста сићи; много је веће чудо, четири дана мртвог Лазара и повојем умотаног из гроба подићи, него са крста сићи. Па зато и викаху: “Ако си Син Божији, спаси се”; међутим он је и тада све чинио да и оне који су му се ругали спасе, говорећи: “Опрости им Оче, јер не знају шта чине”.
Па шта ако им је и опростио грех?
Он им је опростио, али само да су се и они хтели покајати. Јер да им није опростио, не би Павле апостол постао; да им сагрешења отпустио није, не би се ускоро по томе три хиљаде у веру обратили, а после пет хиљада и не једном по десет хиљада. А да су више пута по десет хиљада Јудеја у веру прелазили, сведочили су остали апостоли који Павлу казиваху: “Видиш ли брате, колико је хиљада Јудејаца који повјероваше” (Д.ап. 21, 20).
Подражавајмо дакле и ми у овоме Господу и молимо се за непријатеље наше.
Ја поново на стара опомињања прелазим. Пети је већ дан, како вам ја све о том истом говорим али не зато да бих вашу непослушност осуђивао (нека не буде то!), него што се послушности надам, па и од самих оних који се по жестини својој и по гневу таквој настави, да се и за непријатеље Богу молимо, противише, јер држим да ће се бар по броју толиких дана застидети и заваду и малодушност одбацити.
Подражавај дакле Господу твоме, који се и онда кад су га распињали за саме те распињатеље Оцу своме молио.
А како могу, запитаће ко, Богу подражавати?
Ако хоћеш, можеш. Јер кад се ти њему уподобити не би могао, не би он говорио: “научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем” (Мат. 11, 29), нити би Павле могао рећи: “Угледајте се на мене, као и ја на Христа” (1. Кор. 11, 1). А ако нећеш већ и Господу да подражаваш, подражавај теби подобном слуги тј, апостолу Стевану, јер и он је Господу подражавао. И као што се Христос посред ониу, што га распињаху, пошто је на крсне муке и старање о себи настрану оставио, за саме распињатеље Оцу молио, тако је и слуга његов, међу онима који га туцјаху кад каменован са свију страна беше, чувствене болове презирао и говорио: “Господе, не урачунај им гријех овај” (Дел.ап. 7, 60).
Виде ли како је говорио Син? Видиш ли како се слуга моли? Онај говораше: “Оче! Опрости им (тај грех) јер не знају шта чине”, а овај: “Господе, не урачунај им гријех овај”. И да схватиш да се он само тако марљиво молио, знај да док камењем са свих страна засипан беше, није тек једноставно стајао, но “клече на кољена и повика иза гласа: Господе! не урачунај им гријех овај”.
Хоћеш ли и другог другара да ти наведем, који је много више, него и Стеван пострадао. Ја овде Павла разумевам. Он је сам о себи овако говорио: “Од Јудејаца сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац, Три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио, ноћ и дан провео на морској пучини” (2. Кор. 11, 24 и 25). Па добро шта је он радио? “Јер бих желео да ја сâм будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу” (Рим. 9,3).
Хоћеш ли да и неког другог, и то не из Новог већ из Старог завета, поменемо? А још чуднији је овај пример зато што и онда беше људи кји су се до апостолског мудрољубља могли узвисити, јер у Старом Завету не беше заповеђено да љубимо непријатеље, но око за око да се ископа; зуб за зуб и да се за све истом мером враћа.
Ево шта говораше Мојсије на кога су Јевреји више пута камење бацали и којег понижаваху. “Опрости им гријех – говораше он – ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје, коју си написао” (2. Мој. 32, 32).
Довољни би били и ови примери. Но да би се још боље уверили, потрудићу се да вам и други пример не мање честитости представим. Давид, онај блажени и кротки, кад се син његов Авесалом наоружао и побуну против њега повео па је у свом нечовештву тражио и оца да убије, што Богу по вољи не беше (јер је то спречавао да би други узрок за такав пораз нашао), а Давид, кад виде анђела где голим мачем погибао доносаше и да сви људи гињаху, шта је изустио? “Ево, ја сам згријешио, ја сам зло учинио, нека са руке твоја обрати на мене и на дом оца мојега” (2. Сам. 24, 17). Видиш ли добродетељ ближњег?
Хоћеш ли још један пример да ти покажем, јер ми имамо и других који су такође били велики у свом мудрољубљу? Јевреји су чувеном пророку Самуилу досађивали, сна га лишили и тако га обешчастили да се сам Бог побудио да га овим речима утеши: “Не одбацише тебе, него мене одбацише” (1. Сам. 8, 7). А шта чини тај одбачени, презрени и изругани? “А мени – говори он – не дао Бог да згријешим Господу и престанем молити се за вас” (1. Сам. 12, 23). Сматрао је дакле за грех да се за непријатеље не моли. “Нека никад не буде – говораше – да ја тако згријешим да се не могу за вас молити!”
Христос је дакле говорио: “Оче, опрости им гријех јер не знају шта чине”, Стефан је узвикивао: “Не прими им ово за гријех”; Павле исповедао: “Желео бих да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по тијелу”; Мојсије: “Опрости им гријех, ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје коју си написао”; Давид пак: “Ево, ја сам згријешио, нека се рука твоја обрати на ме и на дом оца мојега”; и најзад Самуило: “Мени не дао Бог да згријешим Господу и престанем молити се за вас”.
Па какав ћемо опроштај наћи, одговори ми сада, ми који и поред тога што нас Господ својим слугама, како из Старог тако и из Новог Завета, на молитву за непријатеље позива, супротно томе поступамо па и против непријатеља се молимо.
Молим вас браћо, не чинимо то! Јер што је више примера, толико нас, ако им не будемо подражавали, већа мука очекује. Та, знајте да је много веће молити се за непријатеље, него за пријатеље, јер нам та молитва не користи колико она за непријатеље. Јер написано је: “Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници?” (Мат. 5, 46). Зато кад се за пријатеље молимо, нисмо бољи од незнабожаца и цариника; а када и непријатеље наше заволимо, онда се по људским могућностима уподобљавамо Богу “јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре” (Мат. 5, 45).
Уподобимо се дакле Оцу нашем, који је рекао: “Будите подобни Оцу вашем који је на небесима” да се и Небеског Царства удостојимо по благодати и човекољубљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа коме слава и власт на веке векова, AMИН.
Велики пустињак из околине Александрије ава Иларион, молио се Богу неколико година да му открије лукавство ђавола, како то они успевају да одведу људе од доброг пута, те их чине робовима греха, и одводе их у пакао. И једне ноћи, позове га Анђео да изађе на оближњи пропланак, да узме са собом крст, и да се ничега не боји.
Угледао је како се насред пропланка појављује престо, и како долази сатана и седа на њега.. Пљеснуо је дланом од длан, и ваздух и сва околина се испунила ђаволима. Тада им рече: Сакупио сам вас овде да ми кажете најбољу мајсторију, којом обмањујете људе и заглупљујете их, и доводите у моје царство, у вечну муку. Ко буде најбољи, даћу му да три минута управља паклом, и поставићу га генералом над осталима.
И изађе један из мноштва ђавола и рече:" Жив био, твоја мрачности! Ево како ја обмањујем људе! Кажем човеку овако: Море човече, иди ти и у цркву, и пости, и моли се, и чини чак и милостињу, и друга добра дела. Али ни са ђаволом немој кварити односе! Иди и у ресторан, иди и у крчму, на игранке, проводе, на игре на срећу, да би се и с овим светом провеселио! Пошто ми немамо власт да натерамо човека на зло, ја му убацујем такве помисли, да чини зло, и многи, који су глупи, слушају те наше мисли. Иду и у цркву, али после иду у кафане, код пријатеља, попију, чак им и музика свира; и онда им је џаба што су ујутро били у цркви, када су се увече вратили са наше службе." "И јеси ли многе тако; бмануо" - упита га сатана? "Многе" рече! Обмануо си глупље од себе, али ниси учинио ништа нарочито - рече сатана. Зашто - упита овај? Ти кажеш човеку; и у цркву, да иде и у крчму, да иде и на забаве, да иде и на света места, да чини и добро и зло, али и Господ Христос му каже у Еванђељу: "Нико не може два господара служити (уп.Мт.6,24)," тј. мени и Богу. Ти си га подстакао да греши, јер можда није знао, али после долази Анђео Божји и каже му: "Човече, не можеш ходити двема стазама, или с ђаволом, или с Богом. Држи се Бога, јер се нећеш спасити." "И јесу ли те после напустили многи" - упита сатана овог ђавола? Па, јесу – рече. Ето видиш, рекао сам ти ја да си обмануо глупље од себе. Због тога знај да ниси добро радио. Водите га и ударите му десет батина, и пошаљите га на дно пакла, јер је глуп.
Тада изађе друти ђаво и рече: "Жив био, твоја мрачности!" Ако те ја не задовољим, други те неће задовољити! "Да те видим, јуначе" - рече сатана. Ја кажем: "Море човече, нема Бога, нема ђавола, нема Анђела, нема пакла, нема раја, нема вечне муке, нема вечне славе, све је овде, на овом свету ! Ако имаш шта да једеш и шта да пијеш и имаш жена и новца много, ако имаш поштовање од људи, кућу и многа богатства, овде је рај. А ако немаш, овде је пакао. Све ти је на овом свету, после смрти нема ничега." И јеси ли обмануо многе? "Многе" - рече! "И ти си обмануо глупље од себе" - рече сатана. Обмануо си оне који не познају Свето Писмо. А тамо пише да има Бога, да има ђавола, да има Анђела, има пакла, има раја, има вечне муке, има вечне славе, има казне за грех, има на небу награде за добро дело. Свето Писмо је пуно таквих учења, и који га читају, не верују теби. Чак и више од тога. Бог је човеку дао савест. И чим погреши, нешто, га изнутра гризе и каже: Зашто си тако учинио? Може нико да га не кори. Може нико да не види тај грех, али савест човекова ради у њему, гризе га као црв у дрвету: Зашто си то учинио и зашто си разгневио Бога таквим гресима? Дакле, узалуд му ти казујеш да нема Бога, јер му савест казује, а и Свето писмо говори - да Га има. И ти си глуп, и не доносиш велики допринос царству пакла."
И доби овај ђаво батина као и први. Сатана позва следећег. Али нико више није смео да изађе, јер се бојао батина и поруге.
Ипак, после неког времена изађе један грбави, са четири реда рогова, једна му нога пачија, једна коњска, и реп дугачак неколико метара. Жив био, твоја мрачности - рече. Како се зовеш - упита сатана? Куси се зовем. Видим те старог и грбавог, чини ми се да ти знаш разне мајсторије да обмањујеш душе, и да их доводиш у моје царство. Куси рече: Ни твоја мрачност не зна што знам ја! Да те видим. Ја сам оматорио у борби са,- људским душама толико хиљада година, и мојом мајсторијом многе душе одводим у пакао. Као што у зиму падају пахуље снега, тако ја спуштам у пакао душе сваког дана. Ја не кажем као онај први ђаво, јер човек зна да не може служити два господара, и Анђео га лако приводи Господу. Али не кажем ни као, други глупан, да нема Бога, нема ђавола, нема Анђела, нема пакла, нема раја. Не! Јер Свето Писмо каже да има и Бога и ђавола и Анђела и пакла. Ја кажем: Море човече, има Бога, има ђавола, има Анђела, има вечне муке за грех и вечне славе за добро дело, али имаш још времена! Зар си глуп? Баш од данас да започнеш добро дело? Ако је дете, кажем му: Море дете, ти од сада имаш да живиш! Долази младост, треба да се ожениш, треба да се проводиш на свету! А ако је младић, кажем му: Након што се будеш оженио и засновао домаћинство, после тога ћеш отпочети добро дедо. Сада једи, пиј, проводи се, чин сва зла, та млад си. Оростиће Бог, јер Он познаје човекову немоћ. Покајање остави за сутра, прекосутра, остави за догодине, касније. Хоћеш да дајеш милостињу, не жури! Покајеш се пред смрт. Хоћеш да постиш, немој, истрошићеш здравље. Пости кад остариш, пост је за старе. Хоћеш да се молиш. Не сада, изгубићеш много сати молећи се Богу. Па сада имаш посла. Треба да гајиш децу, да стичеш кућу, да спремаш мирз. И забуним га животним бригама, и стално му казујем: Остави за други пут. Ако му Анђео каже: Подај подушје за мртве, ја кажем. Сада имаш да одеваш децу, да правиш свадбу, после ћеш. Анђео хаже: Море човече исповедај се и остави грех, остави разврат, остави пијанство, дуван, псовке. А ја му шапнем: Ех, зар још од сада? Касније, пред смрт, исповедићеш се свештенику, разлрешиће те и готово. С тим ме сви слушају – рече ђаво - и стално одлажу добро дело од данас до сугра. А грех је у човеку, као кад би узео велики ексер и чекићом почео да га укиваш у дрво. Ако удариш пар пута, лако се може извадити. Ако га укуцаш до половине, теже је, а ако га сасвим укуцаш, треба да расцепиш дрво. Тако се и грех укива у људску природу навиком. И ако човек не остави данас грех, када је свеж, што више стари, тим га се теже може одвићи. И тако многе ја одводим у пакао с једним јединим саветом: Добри људи, има још времена за добро дело, не будите глупи да га отпочнете баш од данас или баш од овог часа! И успео сам и успевам. Иди и види у паклу колике сам гурнуо и гурам овим саветом.
Тад му сатана рече: Браво! Најбољи је савет да учиш човека да одлаже покајање и добра дела, од данас до сутра. Зато ти дајем своју круну и штап да владаш паклом три минута, и сви да научите од њега то лукавство, да бисте довели што више душа у моје царство, да би се с нама мучиле у векове векова. - Након тога сатана пљесну рукама и све нестаде. А ава Иларион остаде зачуђен оним што је видео. Тада му Анђео Господњи рече да оде у своју келију и запише што је видео, да би каснији нараштаји знали како је ђаво лукав, и како вара људе да одлажу покајање од данас до сутра, од младости до старости, до смртне постеље, и тако их одводи у пакао.
(Из књиге старца Клеопе, Пут Неба - стр.145-153.)
почетак
(Из књиге старца Клеопе, Пут Неба - стр.145-153.)
почетак
ÜBER DIE ORHODOXE KIRCHE
Die Kirche ist das allumfassende Geheimnis der Welt und des Lebens. Nach den Worten des heiligen Gregor von Nyssa war schon die Schöpfung der Welt geheimnisvoller Anfang des Entstehens der Kirche; durch die Wirkung und die Gegenwart des ewigen Wortes (des Sinnes) Gottes in ihr. Diese Wirkung und Gegenwart ist noch ausdrücklicher sichtbar in der Entstehung des Menschen als wortbegabtes (vernunftbegabtes) Wesen durch die Kraft des Geistes Gottes; ebenso in der ständigen göttlichen Vorsehung über den Menschen und die Welt, besonders über das auserwählte Volk Gottes. Als jedoch die Fülle der Zeiten kam, sandte Gott dieses sein ewiges Wort, seinen eingeborenen Sohn, um durch ihn und in ihm der Welt und den Menschen die Rettung zu schenken, die Vollendung und die Fülle des Lebens. Durch seine Menschwerdung und durch das ganze gottmenschliche Werk ist die Kirche Gottes endgültig geformt und begründet worden. Sie ist sein Leib und er ihr ewiges Haupt. Und so wie die heilige Dreifaltigkeit ein Gott ist, und unser Heiland Jesus Christus einer ist, so ist auch die Kirche Gottes einig, heilig, allumfassend und apostolisch. Alle Geschöpfe und alle Wesen sind aufgerufen zu dieser einen Kirche zu gehören, damit wir durch sie und ihn ihr wahrhaftig „in jenem Wachsen, der das Haupt ist, Jesus Christus“ (Eph 4, 15).
Die Einheit der Kirche folgt unvermeidlichen aus der Einheit der Person des Gottmenschen Christus als ihres Hauptes. Die Kirche ist der Leib Christi, und der kann nur einer und unteilbar sein. Alle ihre Mitglieder, die von ein und derselben Gnade des Heiligen Geistes durch die heiligen Sakramente und durch die heiligen Tugenden in einer organischen Einheit umfasst werden, bilden einen Leib und bekennen einen Glauben, der sie einander und der allerheiligsten Dreifaltigkeit näher bringt. Daher ist die Spaltung der Kirche eine unmögliche Angelegenheit. Die Spaltung der Kirche ist nie geschehen und kann auch nie geschehen.
Es gab und es wird nur Abtrennungen von der Kirche geben. Von der einen unteilbaren Kirche Christi haben sich zu verschiedenen Zeiten verschiedene Häretiker und Schismatiker abgetrennt und sind dann von ihr abgefallen. Dadurch haben sie aufgehört, Mitglieder der Kirche zu sein. So sind zuerst die Gnostiker abgefallen, dann die Anhänger des Häretikers Aries, dann die Ikonenbekämpfer, dann die Barlaamiten, dann die Messalianer und viele andere.
Zur Trennung des Römischen Patriarchats von der Orthodoxen Kirche kam es im 11. Jahrhundert (im Jahre 1054). Bis dahin gehörte nicht nur der Osten, sondern auch der Westen zur Einen, Heiligen, Allumfassenden und Apostolischen Kirche Christi. Der Grund für die Trennung des Römischen Patriarchats war die Einführung verschiedener Neuerungen in die Glaubenslehre der unzertrennbaren Kirche im Westen (Filioque, der universelle päpstliche Primat und die Unfehlbarkeit des Papstes, die Inquisition und die Ablässe, die geschaffene Gnade, das Fegefeuer, die Abschaffung der Epiklese (Anrufung des Heiligen Geistes in der Göttlichen Liturgie), später die Einführung neuer unorthodoxer Dogmen über die allerheiligste Gottesmutter, die Abschaffung des Fastens usw.).
Im 16. Jahrhundert haben sich die Protestanten von der Römisch-katholischen Kirche getrennt. Sie sind im Laufe der Zeit zu vielen kirchlichen Gemeinschaften und Sekten zerfallen.
Die Kluft zwischen dem orthodoxen Glauben und dem des lateinischen Westens vertiefte sich besonders nach dem Andrang der Kreutzritter in den Osten, zu Anfang des 13. Jahrhunderts und durch die Gründung des Lateinischen Kaiserreiches in Konstantinopel (im Jahre 1204). Die westlichen Eroberer haben viele heilige Stätten im Osten geschändet. Sie haben sogar unsere heiligen gaben im Kelch mit den Füßen zertreten. Danach hat sich die jahrhudertelange geschwisterliche Liebe, die als Verbindung der Einheit galt, abgekühlt.
Die heiligen Brüder Kyrill und Methodius waren slawische Lehrer, Erleuchten und Aufklärer. Der heilige Patriarch Photios entsandte sie zum Fürsten Rastislav von Mähren, um den Slawen das Evangelium zu predigen. Sie haben das slawische Alphabet geschaffen und das Evangelium und andere heilige Schriften in die altslawische Sprache übersetzt.
Sie wurden von deutschen lateinischen Priestern verfolgt, die behaupteten, dass das Evangelium nur in hebräisch, Griechisch und Latein gepredigt werden darf. Die vertriebenen Jünger von Kyrill und Methodius haben in Ohrid ein geistliches Zentrum und eine Schule gegründet. Von dort verbreitete sich die christliche lehre zu allen slawischen Völkern. Die wichtigsten Schüler der heiligen Brüder waren die so genannten Fünf-an-der-Zahl-Apostel: der heilige Kliment von Ohrid, Naum, Sava, Gorazd und Angelarije.
Ihr Werk haben drei furchtlose Einsiedler fortgesetzt: der ehrwürdige Jovan von Rila, Gavril von Lesnovo, Prohor von Pčinja und nach ihnen auch der ehrwürdige Joakim von Ostrogor. Mit ihrem Wirken und Leben haben sie den orthodoxen Glauben bei den Serben und den Bulgaren sowie bei anderen balkanischen Stämmen gefestigt.
Die Serben haben den Glauben zur Zeit des Fürsten Mutimir (im Jahre 867) angenommen. Zu seiner Zeit ist es zur ersten Taufe (Bekehrung) der Serben gekommen. Danach haben Kyrill und Methodius und ihre Schüler einen großen erleuchtenden und aufklärenden Einfluss ausgeübt. Der erste Märtyrer aus unserem Geschlecht war der heilige könig Jovan Vladimir, dessen Heiligen Gebeine in Elbasan (Albanien) ruhen.
Heilige Sava war der erste Erzbischof und der größte Erleuchter und Aufklärer der Serben, der Sohn des Großfürsten Serbiens, Simeon Nemanje. Vor seiner Mönchstonsur hieß der heilige Sava Rastko Nemanjic. Als junger Mann flüchtete er zum Berg Athos und wurde Mönch mit dem Namen Sava. Er hat viel gebetet und lernte von den Mönchen vom Berg Athos die geistige Weisheit und den Eifer der Apostel. Deshalb hat ihn Gott gewürdigt, der geistige Vater, Erleuchter und Aufklärer aller Serben sowie das erste Oberhaupt der Orthodoxen Kirche in Serbien zu werden.
Stefan Nemanja war der Gründer des vereinigten serbischen Staates. Vor seinem Tode hat er auf den Thron und die Krone verzichtet und ist Mönch geworden. Er bekam den Mönchsnamen Simeon und zog sich auf den Berg Athos zu seinem Sohn, dem Mönch Sava, zurück. Er ließ das Kloster Studenica bauen und danach auf dem Berg Athos zusammen mit dem heiligen Sava auch das Kloster Hilandar gründen. Hilandar war im Mittelalter die höchste geistliche Schule und die Pflanzstätte von großen serbischen Heiligen, Erleuchtern und Aufklärern sowie von Schriftstellern, Künstlern, Übersetzern und Abschreibern.
Nach dem Tode des ehrwürdigen Simeon (im Jahre 1200) floss aus seinen Reliquien (des unzerfallbaren Körpers) das heilige Myron (wohlriechendes Öl). Deshalb wird er der ehrwürdige Simeon Mirotocivi genannt. Seine Reliquien hat der heilige Sava von Hilandar nach Studenica gebracht, und über sie hat er die verfeindeten Brüder König Stefan den Erstgekrönten und Vukan ausgesöhnt. Der heilige Simeon und der heilige Sava sind die Begründer der heiligen Dynastie der Nemanjic's, die alle serbischen Länder ein und für alle Male als Gabe Gott Christus dargebracht und sie mit wunderbaren Klöstern und prachtvollen Kirchen geschmückt hat.
Die Neo-Märtyrer waren alle jene zahlreiche Christen, die zu den Zeiten der Knechtschaft unter den Türken, seit dem Fall von Konstantinopel (im Jahre 1453), ihr Märtyrerblut für Christus den Herrn und sein Himmlisches Reich vergossen haben. Viele von solchen Neumärtyrern gab es auch unter den orthodoxen Serben. Die bekanntesten unter ihnen sind der heilige worpe von Kratovo, die heilige Zlata von Meglen, der heilige Igumen (Abt) Paisije und der Diakon Avakum. Die beiden letztgenannten wurden von den Türken beim Stambol-Tor in Belgrad aufgespießt (im Jahre 1814).
Warum hat der heilige Märtyrer Avakum von Belgrad, während er zur Hinrichtungsstätte ging, dieses Lied gesungen: "Es gibt keinen schöneren Glauben als den christlichen, der Serbe gehört Christus - er erfreut sich des Todes!"?
Weil keiner der orthodoxen Christen sich vor dem Tode fürchtet. Sie glauben, dass Christus auferstanden ist und dass die Seele durch den Glauben unsterblich ist, so dass die Peiniger nur den Körper ermorden können, aber nicht die Seele. Wenn jemand für Christus und für den orthodoxen Glauben eines Heldentodes stirbt, wird seine Seele mit dem Märtyrerkranz im Himmlischen Reich gekrönt und bereitet auch für seinen Körper die Auferstehung und das ewige Leben vor. Einen solchen furchtlosen Glauben hatten auch der Erstmärtyrer Erzdiakon Stefan und der serbische König Lazar und seine Ritter in der Schlacht auf dem Kosovo sowie viele zahllose Helden des Glaubens überall in der Welt, bis zu den heutigen Tagen. Das Lied des Diakons Avakums ist das Lied aller wahren Christen aller Zeiten bis zum Ende der Zeit und der Welt. Es ist auch der Titel dieses Buches.
Die Mission der Orthodoxen Kirche in der zeitgenössischen Welt ist gleich mit ihrer ursprünglichen Mission. Die Kirche ist heute aufgerufen, so wie immer, den reinen und unverdorbenen Glauben der Propheten Gottes, der Apostel und der Heiligen zu bewahren, die Fülle ihrer Wahrheit vor denen zu bezeugen, die diese Fülle des Glaubens aus verschiedenen Gründen in kleinerem oder größerem Ausmaß verloren haben, und unter alle Völker und alle Rassen zu gehen und sie im Namen des Vaters, des Sohnes und des Heiligen Geistes zu taufen und sie zu belehren, sich an alles zu halten, was der Herr den Menschen befohlen hat.
Der Orthodoxe Gottesdienst ist das heilige Evangelium und die mündliche orthodoxe Überlieferung - nachgesungen in wunderbaren und lebensschöpfenden Liedern. Den ganzen Jahreskreis hat die Kirche geweiht und mit Gottesdiensten und Feiertagen erfüllt. Indem wir die Feiertage und die Heiligen feiern, erleben wir im Gebet und in der Tat ihre Gnade und ihre heiligen Tugenden. Der Glaube und das Leben nach Gott werden am besten durch den Gottesdienst gelernt. Die Heilige Schrift wird am tiefsten verstanden, wenn man sich ihr mit Gebet und im Rahmen des Gottesdienstes anschließt.
Die täglichen Gottesdienste der Kirche sind: die neunte Stunde, das Abendlob, das Spätabendlob, das Mitternachtslob, das Morgenlob zusammen mit der ersten Stunde, die dritte Stunde und die sechste Stunde.
Der wichtigste Gottesdienst ist die Göttliche (Heilige) Liturgie oder die Heilige Eucharistie. Sie ist das Herz und der Höhepunkt aller Gottesdienste und aller heiligen Sakramente der Kirche. Aus ihr entspringt alles, und zu ihr kehrt alles zurück. Denn sie typisiert den Heilsplan der göttlichen Erlösung und beschenkt uns mit dem Herrn selbst, durch die heilige Kommunion Seines Leibes und Seines Blutes.
Die Göttliche Liturgie wird an jedem Sonntag als dem Tag der Auferstehung Christi, an allen Feiertagen Christi, der aller-heiligsten Gottesmutter und der Heiligen gefeiert, und man kann sie auch jeden Tag zelebrieren (und sie wird auch so vollzogen, insbesondere in den Klöstern). Die Liturgie, die wir im Laufe des ganzen Jahres halten, hat der heilige Johannes Chrysostomos geschrieben. Es gibt auch die Göttliche Liturgie des heiligen Basilius des Großen (sie wird zehnmal im Jahr gefeiert) und die Göttliche Liturgie der vorgeweihten Gaben (sie wird nur im Laufe des großen Osterfastens zelebriert). An der Göttlichen Liturgie sollen alle anwesenden Christen teilnehmen und singen.
Priester Ljubomir Zorica
Ulm, 14.11.2006
почетак
ЦРКВА И МАГИЈА
Уопште о магији
Епископ Николај Протопапас
Епископ Николај Протопапас
1. Историјат
Магија је покушај човека да насилно себи потчини све оно што жели, да неутралише сваку супротну силу, да упозна будућност и постигне све што жели. Магија је људски изум и техника која се учи.
Истраживање принципа магије је тешко јер се трагови губе у историјској и географској распрострањености. Магија се сусреће не само код примитивних, него и код цивилизованих народа, код Асираца, Вавилонаца, Египћана, Индуса, Грка, Римљана и Јевреја. У античкој Грчкој је тесно повезана са прорицањем. Познати су предсказивачи Калхас и Тиресије, још познатија су била пророчишта у Делфима и Додонлију. Код старих Грка маги су били и народни лекари. Митови о Кирки показују колико им је магија била блиска. Хипократ у свом делу "О светој болести" наводи маге и опсењиваче који магичним речима лече болесне, изазивају непогоде и друге појаве.
До јелинистичког периода магија је у Грчкој постојала у облику сујеверја. После Александра Македонског долази до радикалне промене. Магија преузима водећу улогу у животу народа. Магови преплављују градове и села нудећи богатство и здравље широким масама.
Од грчко–римског периода магију наслеђује и Византија. У Византији су Црква и држава оштро реаговале законима и канонима и строго забрањивали магију у било ком облику.
Свој врхунац магија доживљава у X ИВ в. окултном јересју сатаниста или црне магије, где је магија била професија и учила се у специјализованим школама.
Овде залазимо у новије доба. Магија у овим временима се распрострањује не само у ниже слојеве, него и у тзв. виши, аристократски свет. Помешана са источњачким учењима, политиком и сексом, она у новијим временима достиже свој највећи успон. Мноштво института парапсихологије и школа езотерије отворено је у Европи и Америци. Потресни новинарски извештаји о магији доводе је у везу са ужасним злочинима и оргијама.
У хришћанству се магија назива религијом ђавола. Иако у неким случајевима употребљава име Божије, она нема везе са љубављу Божјом која се на свакога пружа и никога не присиљава.
Категорични и немилосрдни непријатељи магова били су пророци Божији: "А човек или жена у којима би био дух врачарски или гатарски, да се погубе камењем јер су криви" (Књ. Левитска 20, 27).
И апостоли су такође разобличавали заблуду магије као ђаволско дело. Ап. Филип у Самарији среће мага Симона који је обмањивао народ (Дел. ап. 8, 8–22). Ап. Павле кажњава познатог мага на Кипру Елиму, јер је својим магијским умећима спречавао намесника Сергија да поверује у Христа (Дел. ап. 13, 4–12).
Исти апостол ослобађа једну жену која је погађачким духом у Филипима доносила приход својим господарима (Дел. ап. 16, 16). По предању ап. и јеванђелист Јован је потопио у море мага Кинопу који је својим магијским моћима успевао да буде обожаван од свију као Бог. Апостоли, дакле, својом проповеђу одбацују сваку демонску силу и воде у светлост истине; као што се десило са Ефесцима, где су многи који су се бавили магијом приликом Павлове проповеди поверовали у Христа и донели своје магијске књиге и спалили их пред свима.
2. Врсте магије
Магија се дели на белу и црну. Белом се покушава постићи нешто позитивно, а црном штетно и погубно. У оба случаја врши се призив ђавола и догађају се ствари којих се разуман човек ужасава. Главни облици магије су:
а) Опонашајућа (имитативна) магија. Она се заснива на схватању да се жељена ствар може постићи једноставним символичним актом. Односно, да би се изазвала киша довољно је просути мало воде, да би се одагнала болест довољно је бацити неколико каменчића.
б) Преносна (прелазна) магија. Овде се део поистовећује са целином. Ако се успе спалити коса непријатеља спаљује се и сам непријатељ. Ако успе да сахрани његове нокте, сахрањује њега самог. Ако прободе његову кошуљу, пробада њега самог.
в) Симпатијска и антипатијска магија. Заснива се на дејству осећања. Магова осећања стварају одговарајуће ефекте симпатије или антипатије одређеном лицу.
г) Заштитна магија која амајлијама пружа већу одбрамбену моћ него што је непријатељска сила.
Треба, свакако, напоменути да овде поред ужасних имамо и смешне моменте. Поред сатаниста постоје и преваранти који злоупотребљавају наивност народа, представљајући се као астролози и познаваоци будућности. Таквима веровати значи бити жртва обмане.
3. Материјална средства
За остварење жеља користе се разне необичне ствари и средства без којих сила магије не може да утиче на лица и објекте. На први поглед ова средства изгледају смешна и детињаста. За магију су, међутим, основни принципи јер се преко њих преноси моћ. Тако нпр. онај ко жели да нанесе зло свом непријатељу, узима једну лутку и дави је конопцима и пробада иглама. Жене које желе да задрже своје мужеве праве њихову фигуру и увијају је у крила слепог миша. Они који намеравају да излече неку болест употребљавају крв од петла, или кост од жабе, или змијин свлак. Такође се употребљавају и непознате ствари направљене на магијски начин. Магијске злоупотребе нису поштеђене ни свете ствари: свеће, крст, уље из кандила итд.
Амајлије се праве обредним начином сходно принципима сродности и преносивости. Преносна магија функционише на основу уверења да ствари које су једном биле у додиру одржавају међусобно неку тајанствену везу. Симпатијска магија функционише на основу закона сличности и подударности. Односно, слично дејствује на слично, исте ствари изазивају исте ефекте.
Прорицање
Сродно магији је прорицање, гатање, које помоћу злих духова покушава да продре у тајанствени свет будућности и расветли будуће догађаје. Главни облици ове појаве су:
1) Сновиђења, где се на основу снова покушава протумачити будућност.
2) Некромантија, тј. спиритизам кроз којег се тобоже успоставља контакт са духовима мртвих.
3) Гатање помоћу птица, њиховог лета, крила, гласова.
4) Астрологија, која се занима кретањем и положајем небеских тела.
5) Употреба магичног штапића помоћу којег се производе жељени ефекти.
6) Гледање у длан, где се проучавају линије длана и сходно томе прориче.
7) Магично огледало. Овде спада гледање у карте, шољу, и сл.
8) Опсенарство. Опсенари су магови који молбама и заклињањима призивају демоне да учине зло неком човеку.
9) Визионари. Овде спадају људи који тврде да контактирају са Богом, Богородицом и светима. Од њих, тобоже, добијају упутства за лечење болесних.
Магија данас
Магија са своје две врсте, црном и белом, је врло раширена у данашњем свету. Злоупотребљавајући човеково трагање за смислом и психолошке безизлазе човека потрошачког менталитета, магија је успела да се инфилтрира у све друштвене слојеве. У западном свету магија је уздигнута на ниво религије, и то се види по великом тиражу продатих књига о магијским ритуалима и по продаји разних магијских предмета. У Лондону постоји за незапослене специјални обред са призивањем демона за изналажење посла.
Обожавање сатане је продрло и у музику. Многе музичке групе упућују на концертима антихришћанске поруке младима. У једној таквој песми се каже: "Рај је на издисају; ратујте заједно са сатаном јер је он господ." Музичке групе понекад и на самој сцени врше магијске обреде призивајући демоне да им помогну за успешност концерта.
Али не само у Европи и Америци, него чак и у Русији магија узима маха. Природно, јер одакле год је протеран Бог тамо се уселио сатанизам. Познате личности из руководства многих држава бившег Свјетског Савеза прибегавају исцелитељским експериментима једне сумњиве особе по имену X уна. Чак је својевремено Брежњев ишао код ње, и изгледа да му је привремено побољшала здравствено стање. Ова жена је привукла пажњу како политичког руководства, тако и уметничке и научне кругове, а на Западу је, судећи по штампи, посебно цењена.
У нашој земљи (Грчка), ствари у вези са магијом су много трагичније него што се мисли. У званичној статистици се наводи да у Атини делује око 2.000 врачара, да постоје школе за магију и да се многи Грци баве магијом. "Соломоника", књига магијских обреда доживела је неколико издања.
Сцене ужаса
Окултизам и свака врста магије су врло заступљени у савременом свету. Њихову технику обреда можемо наћи чак и у дневној штампи. Савремени човек са својим прекобројним проблемима се позива да приступи откривању надчовечанских сила у себи, не би ли тако решио животне препреке и постао успешан.
Тако у штампи нпр. читамо: "Медијум невероватне моћи, проверен, са дипломом и признањима. Нуди брза и директна решења вашим проблемима." Или: "Гледање у карте, медијум доказаних способности, носилац дипломе Међународног удружења медијума. Одговорно и успешно преузима сваки случај. Дискреција загарантована. Оригинално обнављање личности, брака... успешна контрола са велике удаљености, магијска решења, амајлије за успех, предвиђање будућности."
На жалост, није мали број оних који падају у овакве замке. У почетку због површности, а потом погрешним сагледавањем последица, поводе се за једним светом таме а нису тога свесни.
Мање–више сви смо чули да је некоме због магије био угрожен и живот. Такође су нам познати и случајеви ометања пословања, брачних односа итд. Није нам до краја познато колико све те приче имају покриће у стварности. Али оно што знамо јесте да у тим круговима доминира превара и лукавство. Ту скоро штампа је писала о једном магијском скупу у предграђу Атине. Наиме, неки лопов је покушао да ноћу уђе у просторије једне познате америчке фирме. При саслушању у полицији је рекао следеће: Кад се ноћу увукао у зграду фирме угледао је у једној сали десетак мушкараца и жена који се театрално свлаче. Кад су остали наги сачинили су један круг у чијем центру су били исписани кабалистички символи. Затим су уз обредне песме почели да јашу метле. На крају се појавила "велика жречица" која им је читала одломке из "Књиге таме". Касније се сазнало да припадају једном удружењу од 400 група црне магије у Америци.
Дирљива исповест једне "вештице"
Нема сумње да је свет магије сатански и мрачан. Онај ко уђе у те кругове "губи здрав разум и врло често полуди." Ово је изјавила бивша "вештица" коју су звали "краљица црне магије." Ова жена по имену Дореен Ирвине после ослобођења од власти ђавола открила је све што је доживела у сатанским магијским круговима. О активностима црне магије иста пише: "Вештице" црне магије поседују велику моћ и не треба их олако схватати. У стању су да призову силе пакла које им помажу. Врло често отварају гробове и жртвују лешеве сатани. Неприметно улазе у цркве и спаљују Св. Писмо и молитвенике. Сваки пут кад оскрнаве хришћански храм остављају иза себе магијске символе. Зидове, обично, прскају крвљу од козе. "Вештице" црне магије такође имају моћ да некоме унесу дубоке поремећаје у живот. Зна се да су неки и умрли имајући на себи магијске чини "вештице." Обреди црне магије који се врше ноћу су још један од њених ужаса.
Оним читаоцима који никад нису дошли у додир са магијом све ово ће изгледати невероватно. Зато мислим да је овде неопходно дати нека кратка разјашњења: "вештице" црне магије и сатанисти верују да ће у великој борби између добра и зла победити силе зла и таме. Верују да ће сатана једног дана победити Исуса Христа, и да ће заузети место које је имао. И да ће он владати на земљи, мору и ваздуху.
За једну вештицу пакао није мучење, него бескрајно уживање где се задовољавају све жеље. За њих важи гесло: што горе – то боље. То је карактеристично за све "вештице" црне магије и сатанисте.
Овде ћу указати на још једну опасност: сви који ступају на мрачни пут црне магије губе здрав разум и врло често полуде. Добро се третира као зло и све се претумбава." (Дореен Ирвине, краљица црне магије, Атина 1987. стр. 100–101).
Дореен је приликом јавног исповедања описала и обред свог посвећења: "Обред је био врло комликован и дуг. Присуствовало је око 800 сатаниста из свих храмова Енглеске, и сви су дошли на сам почетак јер никада нису каснили. Била сам обучена у црну хаљину. У част великог бога таме певане су песме и узношене молитве. Упаљене су бакље и њима прављене необичне сенке по зиду. Посуде и ножеви на жртвенику су, једно по једно, посебним обредом посвећивали сатани.
Предводник је устао са свог трона и подигао руке. Тог тренутка су сви, и ја такође, пали на под и поклонили се. Два свештеника су зашла иза црне завесе на крају олтара, и вратили се носећи светог белог петла. Пресекли су му грло и оставили да се крв слије у једну сребрну посуду. Поново су у част сатане запеване химне и молитве. Атмосфера је била препуна мрачних сила.
На крају ми је пришао предводник и ножем распарао леву руку на рамену. Крв је потекла у сребрну посуду где је била и крв петла. Целивао је нож и помешао обе крви. Затим сам попила мало крви и изрекла заклетву сатани. После заклетве сам умочила прст у крв и њиме се потписала на пергаменту. На тај начин сам продала своју душу сатани и заклела се да ћу му бити вечна слушкиња. Постала сам беспрекорни следбеник луцифера и сви су се радовали што се родило још једно сатанско дете. Они који су се ту налазили почели су падати у неку врсту делиријума, а десиле су се и неке ненормалне и оргијастичке сцене." (Дореен Ирвине, стр. 95).
Узроци
Проучавајући феномен магије и колективну хистерију за њом, рађа се једно питање: који су узроци привлачности магије?
После пажљивог и детаљног испитивања долазимо до закључка да су разлози, углавном, следећи:
1) Жеља да се спозна непознато и будуће. Сваки човек има жељу да упозна свет који га окружује. Овај порив је природан и спонтан. Ова жеља се манифестује у разјашњењу тајни живота. Човек хоће да зна шта га чека у будућности, да ли ће савладати препреке живота итд. Тако прибегава магији која му нуди много што–шта.
Што се тиче предвиђања и предзнања, демонске силе могу да знају само последице природних закона; као што један лекар може да зна даљи развој једне болести, или један метереолог предвиђање падавина.
Само Бог који "испитује срца и бубреге" зна тајне и будућност. Демони као истанчани духови могу познавати само садашњост, али не и будућност, која зависи од промисла Божијег и свеукупног стицаја околности и човекове слободне воље.
2. Бол и болест. Многи, од искушења која су их снашла и разочарани у науку, прибегавају магији с надом да ће се излечити. Други, опет, исцрпе прво сва могућа средства али на крају оду неком врачару који им обећа брзо и ефикасно излечење. Тако, бол уместо да их приведе Богу, удаљује их од Бога.
Ма колико разумевања имали за ове људе, ипак их морамо упозорити на опасности које магија собом носи.
3. Жеља за контактом са мртвима. Они који су изгубили блиске особе имају неугасиво жељу да поново успоставе контакт са њима, да чују њихов глас и сазнају нешто о њиховом стању и положају. Магија и ово обећава. Спиритизмом се производи утисак да се стварно чује глас умрле особе. А у стварности то су гласови злих духова који имитирају глас умрле особе.
4. Радозналост. С обзиром да се данас много говори о магији, то изазива радозналост код знатижељних особа које имају склоност ка мистици и опробавању другачијег начина живота и искуства. Нарочито их привлаче магијски символизам и обреди.
5. Осветољубивост. Из жеље за осветом многи прилазе магији плаћајући великим свотама, само да виде како пати човек с којим имају нерашчишћене рачуне.
6. Несигурност и стрес. Савремени човек живи једним животом пуним оптерећења, јер је и друштво у ком обитава такво. Из жеље да се ослободи таквог живота он прилази магији. Међутим, магија не само да га не ослобађа тако нечег, него му још више одузима вољу и наркотизује га. "Ослобођење" у којем се губе осећања и иницијатива није право ослобођење.
7. Удаљавање од вере. Осећај духовне празнине одводи у духовне сурогате. У таквим ситуацијама магија се јавља као религијски феномен који замењује веру.
Да ли је магија делотворна?
Постоје многи који не прихватају проблем магије у овим димензијама како смо их представили. Обраћање пажње на магију сматрају губљењем времена, и тврде да је она заступљена само код једног броја превараната и сујеверних људи. Код првих она је уносан посао, а код других страх. Међутим, сви признају да се магија практикује, да постоје храмови и жречеви, обреди и жртве.
Овде ћемо дати одговор онима који питају: да ли је магија делотворна?
Несумњиво, магија се реализује интервенцијом и дејством сатане. Ђаво, мрзећи човека као икону Божију, проналази разне методе да би га потчинио. Један од таквих најпогубнијих метода је и магија. Својом силом (а по допуштењу Божијем), ђаво чини да неко оздрави, али само наизглед. У суштини лечи тело да би усмртио душу. А придобија човекову душу захваљујући човековом нестрпљењу.
Св. Јован Златоуст говорећи на ту тему каже да од човека зависи колико ће ђаво бити ефикасан: "Ако ми хоћемо он је велики (тј. моћан), ако ми хоћемо он је мали (тј. немоћан)" (ПГ 62, 225).
Да ли је врачање магија?
Дубоко укорењена у свест народа је вера да се зло спречава врачањем. Врачање је, ипак, магијско бајање пропраћено магијским делима. Иначе, циљ му је да одагна зло и пребаци га на неку другу страну. Врачање, поред неразумљивих и неповезаних бајалица, садржи и хришћанске молитве са призивањем светих.
Људска фантазија је измислила бајања за сваку болест: за урок, црвени ветар, чмичак, модрице, сунчаницу, ујед отровних животиња итд. Врачање постоји и за животиње, биљке и све што долази у додир са човеком.
Многи мисле да је врачање истоветно са егзорцизмом који практикује Црква за истеривање злих духова. Своје уверење они заснивају на чињеници да врачање садржи многе молитве и обраћање светим лицима, Христу, Богородици и светитељима. Врачање, међутим, не само да нема везе са Црквом, него је демонска замка којом ђаво обмањује људе. Врачање је антропоцентрично средство магије, тј. заснива се на настојању да се човеку 'помогне'.
Уношење светих имена у ове демонске обреде заснива се на утицају идолопоклонства, на покушају преваре и скрнављења хришћанске молитве и символа. Случај са егзорцистима у Ефесу који се наводи у Делима апостолским, открива нам превару у употреби свештених молитава. Неки од путујућих Јудеја егзорциста су покушали да употребе име Исусово над онима који су били опседнути злим духовима. Тада им је демон одговори: "Исуса знам и Павла познајем, али ви ко сте? И скочивши на њих човек у коме беше зли дух надјача их и савлада, тако да голи и изранављени утекоше из оне куће." (Дела ап. 19, 15–16).
Да ли се може истовремено призивати благодат Христова и сатанска сила? Да ли је могућа сарадња Христа и ђавола као што каже ова бајалица:
"Дођите Христе и Богородице
и духови из ваздуха,
и помозите...
Или:
"Прво је Христос, а друго је злато..."
Очигледно је да су ове речи све друго само не речи Цркве. Јер како каже ап. Павле:
"Шта има праведност са безакоњем;
или какву заједницу има светлост с тобом?
А какву сагласност Христос с Велијаром?
Или какав дио има верни с неверником?
И какво је слагање храма Божијег с идолима?
(II Кор. 6, 14–16).
Свако врачање је магијског порекла. То се, између осталог доказује и инструментима које користи. Наиме, сличне инструменте користи и магија: нож, црвени конац, угљевље...
Врачањем се врши обустављање демонског утицаја, али само привремено. Оно траје само толико колико је потребно да се задобије човеково поверење у врачање.
"Лече ли демони наше тело?" пита се св. Јован Златоусти, и наставља: "Па то су смешне бајке." Привремено заустављају болест да би им поверовали.
Св. Никодим Светогорац у беседи под називом "Хришћани не треба да практикују ниједан вид магије", пише:
Немој се варати хришћанине, него схвати да вук никада не бива овца, као што и каже изрека, нити пак ђаво икада бива исцелитељ. Како ватра не може да хлади и снег да греје, тако још мање може истински лечити ђаво. Претпоставимо, ипак, да он некако може да лечи. Ту, међутим, треба имати у виду да он то никако неће. Зашто? Зато што је човеково здравље нешто добро, а ђаво по природи ствари мрзи све што је добро, те се зато и назива мрзитељ добра." (Христоитија, стр. 207).
Црква осуђује и предупређује
Још од доба Пророка магија је била под осудом старозаветне заједнице. У књизи Левитској се чак предвиђа и смртна казна за бављење магијом:
"А човек или жена у којима би
био дух врачарски или гатарски,
да се погубе камењем, јер су криви."
(Књ. Левитска 20, 27).
Бива кажњен и цар Манасија јер се бавио магијом, као што и сведочи Св. Писмо:
"И проведе синове своје кроз огањ
и гаташе и врачаше, и уреди
оне што се договарају с духовима
и врачаре, и чињаше врло много
што је зло пред Господом гневећи га."
(2 књ. Дневника, 33, 6).
Такође бива кажњен и Саул који је прибегао жени врачари и следио њена пророштва. Исто пролази и Охозија који је послушао пророштва пророчице Акарон. Читаве градове и пространства предаје Бог уништењу и забораву због њиховог бављења магијом. Пророк Јеремија врло живим бојама описује кажњавање лажних пророка због бављења магијом:
"А Господ ми рече: лаж пророкују
ти пророци у моје име, нисам их
послао нити сам им заповедио, нити
сам им говорио. Лажне виђења и
гатање и ништавило и превару срца свога они вам пророкују.
А народ овај којем они пророкују
биће повољан по улицама
Јерусалимским од глади и мача."
(Књ. пр. Јеремије 14, 14–16)
Јерусалим, царски град, град Божји, био је уништен због магије и гатања којима се бавио:
Из истог разлога је нестала и Нинива, као што описује пророк Наум:
"Тешко граду крвничком...
веште бајалице која продаје народе
својим блудом и племена врачањем својим."
(Наум 3,4)
Господ Исус Христос и апостоли показују потпуно познање демона и њихове силе, али строго забрањују било какву везу верујућег човека са техником магије. Став Новог Завета према ђаволу и његовим средствима сажет је у одељку посланице ап. Петра:
"Будите трезвени и бдите, јер
супарник ваш, ђаво као лав
ричући ходи и тражи кога да
прождере. Њему се противите
утврђеном вером... А Бог сваке благодати... Он ће нас усавршити,
утврдити, укрепити, утемељити."
(1. Петр. 5, 8–11).
Учење Дванаесторице апостола (Дидахи) скреће пажњу верних на однос према свему што има везе са магијом:
"Не буди врачар јер то води
идолопоклонству; нити бајалац,
ни астролог, ни лажни егзорциста
и немој то ни гледати ни слушати,
јер се од свега тога рађа
идолопоклонство."
(Дидахи 3, 4).
А на другом месту овај спис опомиње:
"Али није сваки који говори у духу пророк,
него треба да има и врлине Господње."
(Дидахи, 11, 8).
Свети Оци православне Цркве су врло оштри према онима који имају било какве везе са магијом. Св. Јован Златоуст у беседи "О лажним пророцима" назива врачаре издајницима Христа:
"Формално су (=лажни пророци) хришћани и тобоже Христови ученици, а у ствари су издајници. Речима су побожни, а у суштини безбожни. Ови подли хришћани верују митовима и пророчиштима, астрологији и амајлијама. И како хришћани могу веровати у тако нешто? И са којом храброшћу себе називају хришћанима? И како смеју приступати св. тајнама?" (ПГ 59, 561).
За лица која се баве магијском делатношћу св. Василије Велики у свом 65. канону прописује одлучење од причешћа двадесет година.
Оне који својевољно одлазе код врачара и гатара св. Григорије Ниски у 3. канону одлучује доживотно од причешћа. За оне који су на неки начин били приморани, предвиђа девет година без причешћа.
Уколико се деси да се неки свештеник бави магијом, таквом следује рашчињење.
Жени која се бави магијом да би привукла неког мушкарца, следује такође, двадесет година одлучивања од св. Причешћа.
Шести Васељенски сабор у 61. канону оне који се баве прорицањем будућности осуђује на шест година без причешћа. Иста мера важи и за оне који се баве читањем судбине. А уколико не би престали с магијском праксом канон наређује одлучивање од Црквеног тела заувек.
Помесни сабор у Анкири у свом 24. канону одлучује на пет година без причешћа оне који би довели маге у своју кућу.
Помесни сабор у Лаодикији одлучује од Цркве, 36. канон, све оне који носе амајлије.
Дакле, независно од тога што неко ставља на себе знак крста и формално верује у Богочовека Христа, Црква га одлучује од свог тела, и истовремено штити и опомиње своје вернике.
Како се сачувати од утицаја магије
На основу свега реченог долазимо до закључка да магијски моменти нису за потцењивање. Шта урадити и које мере предузети да се сачувамо од магијске мреже?
Борба ђавола против верујућег човека је чињеница у коју не сумњамо. Али он ипак нема ту моћ да нас примора на зло, уколико, наравно, ми не пристајемо на тако нешто. "Лукав је ђаво", каже св. Јован Златоуст, "али себи је лукав, а не нама ако смо трезвени." (ПГ 49, 265). Ако бдимо, ако пазимо, ако смо делатни неће нам моћи ништа, јер је "већи Онај који је у вама неголи који је у свету." (1. Јн. 4, 4). Спаситељ разара демонска дела (1. Јн. 3,8), и благодаћу својом наоружава сваког верујућег. Као што су апостоли силом имена Христовог потчињавали демоне, тако и ми призивањем Његовог светог имена можемо остати поштеђени демонског утицаја.
Међутим, у језику Цркве "призивање имена Христовог" не значи само "призивање Христа у помоћ", него пре свега значи живети у сагласности са Његовом вољом, примењивати Његове заповести, остваривати Његова јеванђелска назначења. У том смислу Ориген каже: "Они који живе по Његовом јеванђељу заштићени су од демона и њихове магијске мреже."
У Христу препорођени човек постаје Храм Духа Светог, и тиме постаје имун на сваку демонску превару, одн. постаје непобедив (Еф. 6, 11). Вером, дакле, стичемо силу Христову који ће "сатрети сатану под ноге ваше" (Рм. 16, 20). Тако ће се свака магијска радња показати немоћном.
Још једно оружје нуди наша Црква. А то је часни крст. "Ставите на себе знак крста и видећете да ваши непријатељи ишчезавају као дим" (ПГ 79, 429), пише у својој 89. посланици преподобни Нил. Крстом раскринкавамо замке непријатеља и удаљујемо зле духове. У том смислу св. Никодим Светогорац саветује:
"Да бисте се сачували од магије и
магијског демонског утицаја, имајте
сви, и велики и мали, и мушкарци
и жене, часни крст окачен о вашем
врату. Јер се демони боје изображења
крста, толико да где год га виде
беже од њега, како су то једном
и сами исповедили. Св. Јован Востријски
који је имао власт над нечистим силама, упитао је једном демоне:
чега се највише боје? Одговорили су
да се највише боје трију ствари:
крста који хришћани носе о врату,
светог крштења и божанског причешћа"
(Христоитија, стр. 228).
Свим овим, дакле, стичемо силу Христову и постајемо имуни на демонске стреле, јер имамо "Христа у срцима нашим" (Еф. 3, 18).
За оне који хоће да се ослободе
Ово поглавље је намењено онима који су упали у мреже магије и постали жртве демонске обмане, а истовремено би желели да се свега тога ослободе.
Прво што треба напоменути јесте да је моћ демона велика и подмукла. Односно, демон никада неће почети са отвореним и тоталним уништењем човека. Он прво слаби вољу и мисао. Тако човек запада у безнађе. Резултат свега тога је да човек постаје немоћан. И то је крајњи циљ нечистих сила: комплетно уништење личности као иконе Божије. И стварно је тешко (мада не и немогуће), да се човек ослободи ове тираније.
Прва и основна претпоставка овог ослобођења јесте покајање. Покајање, као и света крштењска вода, истерује ђавола и усељава Христа.
Потом долазе молитва и пост. Ово је оружје и сам Господ препоручио: "Овај рад се изгони постом и молитвом" (Мк. 9, 29). Постом се чисти тело и искорењују страсти. "Пост је лек који чисти страсти", каже патријарх Фотије. А св. Атанасије у свом делу "О девичанству" пише:
Виде ли шта чини пост, и болести
лечи и тело учвршћује, и демоне прогони,
нечисте мисли избацује из ума и чини га
светијим, и срце очишћује и организам
чини здравијим. Свако ко страда од
нечистих духова ако пожели и употреби
овај лек, који се зове пост, нечисти дух
неодложно од њега одлази."
(В. Е. П. 33, стр. 62).
Заједно са постом неопходна је и молитва. Молитва је, по св. Исааку Сиријском, "ослонац болних, а у тренуцима искушења најбезбеднији покров."
Молитвом се човек уједињује са Богом, и уједињен са Богом остаје ван домашаја демонских сила.
У часовима било ког искушења хришћани су од вајкада помињали и призивали име свог Спаситеља, Богородице и Светитеља Божјих. Ово непобедиво оружје Црква препоручује и данас.
Егзорцизми Цркве
Егзорцизам (заклињање) је освештавајући чин Цркве која за свој циљ има ослобођење човека и твари од демонског поседовања и утицаја. Отуда Црква у себи садржи и заштитнички карактер. Св. Јустин Философ каже да се "све што је демонско побеђује и потчињава сили имена Исусова."
Егзорцизам је стара пракса Цркве, а има корене у Новом Завету и речима Христовим: "У име моје ђаволе ћете изгонити." (Мат. 10, 8). Егзорцизми у Цркви имају два облика: у чиновима Светих Тајни, и посебно, тј. као посебан молитвени чин.
У првом облику их срећемо нпр. у чину св. тајне крштења. Свештеник приликом крштења чита три молитве које се називају егзорцизми или заклињања. Њима се у име Христово одбацује нечисти дух од особе која се крштава.
У другом облику срећемо молитве које се посебно односе на истеривање злих духова. налазе се у Великом требнику и намењене су "онима који страдају од демона и сваке друге болести."
Ови егзорцизми немају ничег заједничког са егзорцизмима беле магије. Егзорцизми Цркве се позивају и ослањају на љубећу благодат Божију, док се егзорцизми беле магије ослањају и позивају на демонску силу.
ХРАБРОСТ ЗА МОЛИТВУ
Митрополит Антоније (Блум)
Очајничка нада је такође један од путева на коме можемо сусрести Бога. Постоји за то више примера у јеванђељима и житијима Светих. У јеванђељу св. Марка, у глави 10. читамо причу о слепоме Вартимеју, који сеђаше код капија Јерихона, крај пута и прошаше. Јеванђелска прича о његовом исцељењу пружа нам неке чињенице пресудне за разумевање молитве. Ми се сувише често чудимо што нам молитва не бива услишена. Мислимо да треба само да принесемо молитву, да би Бог постао обавезан да на њу одговори. Уствари, ако помно испитамо своје молитве за мољење, и своје потребе, видећемо да се често не молимо за оно што нам је неопходно но за оно што нам је сувишно. Лакоћа са којом одустајемо од своје молитве када нисмо услишени, показује да чак и када се молимо за нешто без чега не би требало да можемо живети, немамо ни стрпљења ни упорности да у искању истрајемо. Када не успемо да одмах измолимо, више волимо да живимо без тога што нам је потребно, него да се за то очајнички боримо. Један црквени Отац каже да је молитва као - стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.
Вартимеј је слеп. Ми не знамо да ли у му се очи помрачивале полако, је ли драги познати свет из његовог погледа исчезавао мало-помало или је тако слеп и рођен. Али, оно што јасно видимо, јесте одрастао човек који седи крај прашњавог пута, просећи. Колико само пута у своме, можда, тридесетогодишњем животу мора да је покушавао да задобије вид? Колико често мора да је посећивао учитеље, свештенике, видаре, и молио за молитве и помоћ од било кога ко би му их могао пружити?! Колико често мора да се понадао, надом која се ослања на људе, разум и искуство, али и на веру у милост и састрадање, понадао у доброту и братску љубав? Колико често мора да се та нада подигла у његовој души да би, онда, неиспуњена, пропала?! И сада га затичемо крај пута код градских капија, уморног од живота, како више и не тражи да прогледа, него већ само покушава да преживи милосрђем пролазника. Не милосрђем горљивим које негује, него милосрђем хладним које без састрадања удељује новац добацујући га безимено гладном просјаку, а да га притом чак и не погледа. Пролазник је такође слеп као и просјак покрај пута, а његово слепило је можда чак и веће зато што је то -слепило срца и савести, он више нема никаквог удела у људском братству. Али, ова прича одвија се у Христово време. Слепи просјак мора да је чуо за овога учитеља, који се прво био појавио у Галилеји и сада путује кроз читаву Свету Земљу, творећи чуда. За човека за којег се говори да исцељује слепе, да је подарио вид слепорођеноме.
Како ово далеко присуство исцељујућег Бога мора да је оживело Вартимејеву веру и наду, али и његово очајање; наду - зато што је све могуће Богу, очајање зато што ништа није могуће човеку! Ако би му Бог дошао, он би могао бити излечен. Али како би слепац пронашао тог неухватлјивог чудотворца у Галилеји или Јудеји, када се он непрестано селио из места у место и често појављивао само да готово у трену ишчезне? Тај начин на који се Бог приближава и, побуђује и последњу наду и још дубље очајање, није само Вартимејева истина. То је такође и наша сопствена ситуација. Божије присуство је као мач који одељује светлост од таме, али који нас тако често баца натраг у таму тиме што нас заслепљује. И баш зато што је Бог ту, баш зато што је вечни живот могућ очајно је важно да не вегетирамо у животу који пролази.
Једнога дана Вартимеј, седећи крај пута, зачује да неко људство пролази поред њега. Његов извежбани страх разазнаје нешто нарочито у ходу тих људи, у њиховом разговору, и атмосфери уопште. То није бучна гомила или караван, та скупина има неко своје средиште. Вартимеј пита народ у пролазу:"Ко је то"? Они одговарају:"Исус из Назарета". У томе тренутку свеколико надање и очајање његовог живота достижу врхунац. Он је, у исто време, у најдубљој тами и најблиставијој светлости. Могао би бити исцељен, јер поред њега пролази Бог. Али, морао би да уграби настали тренутак, који ће минути у магновењу. Исус ће му бити на дохвату само неколико корака. Пре тога, биће исувише далеко, заокупљен разговором са другима. Након тога, отићи ће од њега далеко, заувек. Вартимеј вапајем извија своју очајничку наду: "Исусе, сине Давидов, помилуј ме!" То је, бећ само по себи - исповедање вере. Слепи човек мора да се томе домислио у месецима који су сусрету предходили, чувши све приче о исцељењима која је учинио Господ. За Вартимеја Исус није тек неки литајући пророк. Исус је син Давидов. Вартимеј Га тако назива, тако Му се и моли. Но, сви гласови око слепога заграјаше, наређујући му да ућути. Како се само усуђује да постави један тако безначајан захтев Учитељу, који говори о небесним стварима?! Али Вартимеј зна да је читав његов живот, сва радост и све очајање његовог живота - у његовом слепилу и могућности да оно буде излечено. Тако он виче к Исусу а људи га, уколико гласније виче, љутитије ућуткују. Напокон, зато што се моли усрдно за једину животно му важну ствар, Господ га чује и исцељује га и отвара пред њим нов живот.
Ово је уистину тешка поука. Како бисмо озбиљни морали бити у мољењу, ако хоћемо да се удостојимо величине сопствене судбине и Бога, Који у Своме смирењу жели да нас слуша! Очај, глад за Богом, животна неопходност за нас онога што иштемо, све су то услови да се стрела наше молитве сигурно вине својој мети, изметнута из напетог лука снажном мишицом и поузданим оком.
Постоји нешто нарочито у овој причи, на којој бих волео да се још мало задржим. Док се Вартимејева молитва пробија до Господа, одасвуд је окружује метеж. Овај сусрет Господа и Вартимеја догодио се у двострукоме метежу. У унутрашњем метежу Вартимејевих осећања - наде, страха, очајања, узрујаности, и у метежу гласова изван њега, који му наређују да ућути, због тога што је Господ заузет стварима достојним Његова достојанства и светости. Вартимеј није једини који среће Господа усред метежа. Читав наш живот јесте један непрекидан метеж. Низање ситуација, које изискује наше присуство, наша осећања, наше мисли, срце и вољу, у хармонији, у трвењу, и све тако. И усред тога метежа наша се душа окреће ка Господу вапије Му и тражи у Њему починак. Колико само често помислимо да би било тако лако молити се, када не би било ничега што би нас у томе спречавало, и колико нам често управо метеж помаже да се молимо!
Молитва у метежу
Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летимо.
Прва прича је узета из Житија светих. Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита: "Оче, ко те научи да се молиш без престанка?" А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара: "Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину - то су били демони". Гост онда рече: "Мислим да те разумем, оче, али дали би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно". Овај му исприча следећу причу:
"Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви... То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назбачио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: "Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!" Тако пређе прва ноћ. Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају... Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду... Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме!" Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: "Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!" А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се - мир. Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" И отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање".
Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га.
почетак
почетак
ПРОТИВ ЛЕЧЕЊА КОД ВРАЧАРА
Свети Јован Златоусти
Свети Јован Златоусти
Велики Отац и Учитељ Цркве, Свети Јован Златоусти, много је говорио против врачара и гатара и упозоравао људе да се код њих никако не лече. Његове речи и данас важе; данас можда више него икад. У својим беседама "Против Јудеја", у којима је одвраћао Хришћане Антиохије да не одлазе у синагоге и моле се Јудејима, велики Отац је говорио поуку и онима који су се лечили код јеврејских врачара (као што Срби данас по амајлије и "записе" иду код хоџа, нап. прев.). Људи којима је беседио правдали су се тиме да су болесни, и да зато одлазе код "чудотвораца". Њима је Златоуст одговарао да су болести Божје посете ради исправљења грехова, и тврдио да за такве поступке нема никаквог оправдања. У наставку доносимо део његове беседе који се тиче лечења код врачара:
"Слуге од својих господара и синови од очева трпе често чак и онда када их ови неправедно кажњавају; а зар ти не желиш да претрпиш казну од Бога, Који је изнад свих (господара), и који те воли више од било ког оца, Који све предузима и чини не због гнева, него ради твоје користи? Напротив, чим се деси било каква лакша болест, одмах бежиш од Његовог господства, хиташ ка демонима и журиш у синагоге? Можеш ли на крају добити опроштај? Како ћеш опет бити у стању да Га призовеш? Може ли било ко други, макар имао и смелост Мојсејеву, да умоли за тебе? Нико. Зар не слутиш шта Бог говори Јеремији о Јудејима? "Не моли се за тај народ, јер, и да Мојсеј и Самуил стану преда Ме, нећу их услишити " (Јер. VII, 16; XV, 1). Тако да постоје греси који су изнад сваког опроштаја и не могу бити опроштени. При томе Јудеји, мада, привидно, својим враџбинама и прекидају грозницу (у телу) - у самој ствари они то не чине, - али зато у савест уводе другу, још страшнију, грозницу, због тога што ће те свакодневно рањавати сопствена помисао, савест ће те мучити, говорећи: "Поступио си безбожно, учинио си безакоње, нарушио си завет са Христом, због лаке бољетице си издао побожност. Зар си ти једини оболео? Зар нису много више од тебе претрпели други? Па ипак се нико није осмелио на дело слично твоме: а ти, слабић и размаженко, изгубио си душу своју.
Како ћеш одговорити Христу? Како ћеш Га у молитви призвати? Са каквом ћеш савешћу ући у храм? Каквим ћеш очима гледати свештеника? Како ћеш се усудити да руком дотакнеш Свету Трпезу? Којим ушима ћеш слушати Свето Писмо које се тамо чита? "
Ево шта ће ти сваког дана говорити мучитељска мисао и савест која мори. Какво је то здравље, кад у себи имаш толико тужилаца? Али ако мало претрпиш, ако одбациш и са великом срамотом из своје куће избациш оне који су хтели да те наговоре на било какве враџбине, или хтели да ти на тело ставе било какву амајлију, одмах ћеш од савести добити росу спокојства. Нека те грозница пали колико хоће: душа ће ти пружати свежину бољу и спасоноснију од сваке росе, од сваке влаге. На исти начин на који ћеш, ако примиш неки враџбински "лек", осећати се горе од оних што болују од грознице, и то због помисли о греху (који си учинио, идући врачару. нап. прев.), тако ћеш сада, одбацујући све безбожнике, макар и страдао од грознице и трпео мноштво невоља, осетити се боље од било ког здравог, зато што ће ти мисао бити светла, душа весела и радосна, а савест ће те хвалити, одобравати и говорити: "Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима". Они су били спремни да трпе бичевања и муке да би задобили част (од Бога): и ти си сада решио да трпиш ударце и муке од грознице и рана, само да не би пристао на безбожне враџбине и амајлије; и, храњен тим надама (на вечне награде), ти и нећеш осећати јаке болове. Ако те ова болест не однесе, однеће те, на крају крајева, нека друга; ако сада не умремо, умрећемо касније. Трулежно смо тело задобили не ради тога да бисмо, кад оно боли, пристали на безбожност, него ради тога да бисмо се болестима утврдили у побожности. Сама трулежност и смртност тела ће нам послужити, само ако будемо благоразумни, као основа славе и у дан (суда) ће нам дати велику смелост, и не само у тај дан, него и у садашњем животу. Јер, кад ти врачаре изгониш из своје куће веома их посрамивши, сви, који за то чују, похвалиће те, задивиће се и рећи један другом: тај и тај, у болести и немоћи, мада су га неки умољавали, убеђивали и наговарали да узме неке враџбине, није их примио, него је рекао да је боље умрети у том стању, него издати веру. Затим ће уследити многа клицања од слушалаца, који ће сви бити задивљени, прослављајући Бога. А од колико ће то биста за тебе бити почасније, од колико слика славније, од какве части знаменитије? Сви ће (тебе) похвалити, блаженим назвати и венцем окитити; и сами ће бити бољи, поревноваће и почеће да подражавају твоју храброст. Ако и други учине оно што си ти учинио, награду ћеш добити управо ти, јер си први почео са тим ревновањем. Међутим, последица твог доброг дела неће бити само похвала, него и најбрже могуће окончање болести, зато што ће и сама јуначна одлучност твоја Бога покренути на веће благовољеније, и сви свети ће се скупа радовати твојој усрдности и из дубине срца ће се молити за тебе. Ако су овде такве награде за ту храброст, поразмисли колико ћеш венаца добити тамо, када Христос, у присуству свих архангела и ангела, дође, и узевши те за руку, изведе те на средину тог призоришта, и да сви чују каже: "То је човек, кога је некад мучила грозница, који је, кад су га веома многи убеђивали да се излечи од болести, због Мога имена и страха (Мога), да ме не би било чиме увредио, одбацио и презрео оне који су му обећавали да га излече (врачарским средствима), и одлучио да је боље умрети него издати љубав према Мени". У самој ствари, ако Христос прославља оне коју су Га напојили, оденули и нахранили, још ће више прославити оне који су ради Њега решили да претрпе муке грознице. Није исто дати хлеб и одећу и претрпети дуготрајну болест; не, ово последње је много теже од првога. А што је већ и напор, то ће блиставији бити венац. О томе ћемо и сами размишљати, били здрави или болесни, и са другима о томе разговарати; и кад се нађемо, било када у тешкој грозници, ево шта ћемо рећи: "А шта би било ако би нас неко оптужио, а затим нас извели на суд, а тамо нас ухвате и почну да бију, зар не бисмо онда, невољно, морали да трпимо све, и то без икакве користи и награде? " Тако ћемо и сада расуђивати; себи ћемо при томе представљати и награду за трпење, која може да ободри душу која је упала (у чамотињу). А шта ако је грозница јака? Упореди је са огњем пакленим, који ћеш сигурно избећи, ако решиш да ту болест трпељиво поднесеш. Сети се колико су апостоли страдали; сети се праведника који су свагда били у невољама. Сети се блаженог Тимотеја, - он никад није имао покоја од болести, него је увек живео у немоћима. Указујући на то, Павле је говорио: "Пиј по мало вина, због свога желуца и честих болести" (1. Тим. 5,23). Ако је такав праведник и светац, коме је било поверено да управља васеленом, који је васкрсавао мртве, изгонио демоне и друге лечио од безбројних болести, ако је он страдао тако тешко; какву ћеш извину имати ти, који се и за време краткотрајних болести смућујеш и ропћеш?
Зар ниси слушао да Писмо каже: "Кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина кога прима? " Колико много њих и колико пута је желео да добије венац мученички? Ево то је (трпење у болести) прави мученички венац! Мученик не постаје само онај коме (мучитељ) заповеда да принесе жртву паганским боговима, а он реши да му је боље да умре, него да ту жртву принесе; не, очито је да је мучеништво и то када човек уопште Христа ради држи оно због чега на себе може да навуче смрт. /.../ Тако и ти, ако се одрекнеш магије, чини и враџбина, и будеш умро од болести, бићеш савршен мученик, зато што си, кад су ти обећали оздрављење путем безбожја, ти решио да је боље да умреш у побожности. То ми кажемо онима који се хвале и говоре да демони исцељују. А да би се уверио да је то лаж, почуј шта Христос вели о ђаволу: "Он је човекоубица од почетка" (Јн. 8,44). Бог каже да је реч о "човекоубици", а ти му хиташ као лекару? Реци ми како ћеш му одговорити на оптужбу да обманама тих људи (врачара, нап. прев.) верујеш више него речи Христовој? Ако Бог говори да је ђаво човекоубица, а ти људи, упркос Божјој одлуци, веле да он може да лечи болести, и ти примаш њихове враџбине и враџбинске лекарије, тим поступком показујеш да њима верујеш више него Христу, мада то не кажеш отворено. А ако је ђаво - човекоубица, очито је да су и слуге његове - демони - такви. То ти је Христос показивао на самом делу: када им је Он допустио да уђу у крдо свиња, они су читаво крдо потопили у језеру (Лк. 8,33), да би ти знао да би они то исто учинили и са људима, и да би их одмах погубили, само ако би им Богто допустио. Али их је он задржао и обуздао, и није им дозволио да учине ишта слично: то су они и доказали, кад су добили власт над свињама. Јер, ако они нису поштедели свиње, још би мање поштедели нас. Стога, љубљени, не варај се њиховим обманама, него буди чврст у страху Божјем. /.../
Каква је корист, у самој ствари, да се овде на земљи добије неко исцелење, а тамо бити послат у огањ вечни? А да (врачари, хвалишући се, нап. прев.) не би указивали на своја исцелења, послушај шта говори Бог:
"Ако међу вама устане пророк, или који снове сања, и да знамење и чудо, и испуни се знамење и чудо што рече, па каже: "Идимо и служимо другим боговима": не слушајте пророка тога: јер вас слуша Господ ваш, да ли љубите Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом" (Зак. пон. 13,1-3).
То значи: ако неки пророк каже: могу да подигнем мртваца, или исцелим слепога, само ме послушајте, и поклонимо се демонима, или послужимо идолима; затим, ако би онај који говори чак и исцелио слепога, или подигао мртваца, не слушај га ни после тога. Зашто? Зато што Бог, кушајући те, допушта овоме да то учини, не због тога што Он сам не зна расположење душе твоје, него због тога да би ти дао могућност да докажеш да ли волиш Бога. Ако је Бог тако негда говорио Јеврејима, то још више важи за нас, којима је отворио двери васкрсења, којима заповеда да се не везујемо за садашње, него да све наде своје усмеравамо ка будућем животу".
Молитва помоћу бројаница један је од најстаријих начина молитве, који су нарочито неговали православни монаси. Саме бројанице имају символички карактер. Обично су црне боје и тиме нас упућују да водимо трезвен и озбиљан живот у непрестаном покајању. Бројанице су исплетене од чисте овчије вуне, што нас подсећа да смо ми словесне овце Доброг Пастира Господа Христа који је сам као Јагањац Господњи пострадао за нас и избавио нас од вечне смрти. Мале бројанице обично имају 33 чворића. Постоје и веће бројанице од по 50, 100 или 300 чворића. По једном старом предању, био је један монах који је желео да начини вунену бројаницу да би одбројавао своје молитве, али ђаво му је стално развезивао чвориће које би исплео. једном му се јавио анђео и научио га да плете чворић који се састоји од седам уплетених крстова. То је један од најкомпликованијих чворова на свету. Овакву бројаницу ђаво није могао да расплете.
КАКО СЕ МОЛИМО ПОМОЋУ БРОЈАНИЦА
Поред молитва које се налазе у молитвенику и редовно се читају у одређено доба дана, Црква Христова благосиља својим верницима да све своје молитве могу надопунити или заменити кратким молитвама које се више пута учестало и сабрано понављају. Оне нам омогућавају и помажу да се лакше саберемо умом на саме речи молитве како нам ум не би лутао.
Како, дакле, да започнемо молитву? Сабравши мисли, узмемо левом руком куглицу бројанице (или крстић), држећи је лагано између палца и кажипрста. Осенимо се знаком часног крста десном руком и тихо почнемо одбројавајући сваку поједину молитву једним чворићем.
Најчешћа молитва којом се молимо?на бројанице? је тзв. ИСУСОВА МОЛИТВА која гласи:
ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГА!
или у краћем облику:
ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ МЕ!
ИСУСОВА МОЛИТВА је најважнија молитва сваког православног хришћанина. Она по црквеним правилима може да замени све друге. Будући освећена самим именом Христа Бога, она у наше срце низводи божанску благодат и уноси неисказани душевни мир када се учестало понавља. Многи православни хришћани толико су се навикли на ову молитву да непрестано имају у свом срцу и на уснама име Исуса Христа, па чак и за време сна, јер када се човек навикне на њу честим изговарањем она постаје механизам који се одвија као нпр. процес дисања. Највећа сила ове молитве лежи у самоме имену ИСУСА ХРИСТА, које изгони из нашег срца сваку сметњу и немир и уноси божански мир.
Поред ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ уобичајено је да се хришћани моле и Пресветој Богородици и светитељима и то на следећи начин:
ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦЕ, СПАСИ МЕ ГРЕШНОГА!
СВЕТИ (име светитеља) МОЛИ БОГА ЗА МЕНЕ ГРЕШНОГА!
Помоћу бројанице можемо да се молимо за своје ближње, свој народ и то тако што на првом чворићу бројанице изговоримо следеће речи:
ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ СЛУГУ (слуге, слушкињу, народ) СВОГА _________ (име или више имена са списка), а на осталим чворићима не понављамо име онога за кога се молимо ако их има више, веће говоримо:
ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ ПОМЕНУТЕ СЛУГЕ СВОЈЕ!
Такође, можемо да се молимо и за упокојене сроднике:
ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ УСНУЛИХ СЛУГУ СВОЈИХ ...(имена), а даље ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ ПОМЕНУТИХ СЛУГУ СВОЈИХ!
Када смо сами добро је да изаберемо неко тихо место и да речи молитве говоримо шапатом. Православни хришћани најчешће се моле стојећи пред иконама и упаљеним кандилом, али могу да се моле и седећи или лежећи када смо телесно исцрпљени или болесни. Корисно је да се после сваке изговорене молитве прекстимо. На тај начин се наша пажња лакше веже за речи молитве. Међутим, молитва ?на бројанице? може да се практикује на сваком месту и у свакој ситуацији: у аутобусу, возу, чекаоници, приликом шетње или чак разговора у коме не учествујемо. Многи хришћани пред спавање осене крстом своју постељу и легну у кревет заједно са бројаницом тихо се молећи док не заспе. Ујутро, када се пробуде, одмах се лате бројанице и тако започну дан молитвом.
Веома је корисно одвојити увече пред спавање и ујутро по буђењу одређено време које ћемо посветити молитви ?на бројанице?. Апостол Павле нас учи да се ?молимо непрестано?. Свакако, када смо у друштву не можемо се молити на исти начин као када смо сами. У том случају не треба привлачити пажњу накаквим ?чудноватим? понашањем, већ напросто ћутећи у себи изговарати молитву пратећи је неприметно окретањем, бројанице. Молитва се у себи може сасвим лако вршити покретањем језика при затвореним устима и мисленим праћењем речи молитве. Укратко речено, можемо се молити увек и свугде, а да то нико други не зна осим Бога коме се молимо и нас самих. Свако намерно привлачење пажње других људи око нас страно је духу истинске молитве коју морамо да вршимо у покајању и смирењу, скромно и тихо у ?тајној одаји срца свога?.
Приликом молитве?на бројанице? Свети Оци апсолутно забрањују било какво маштање и замишљање слика. Наша пажња мора искључиво бити сабрана на речи молитве. То се постиже упорним трудом и вежбањем пажње, али и полаганим произношењем молитве без журбе да што пре постигнемо одређени број. Бог чује и услишава само ону молитву која се сабрано врши. Ипак, пажњу је тешко одмах постићи и зато се саветује да се молитва и у тренуцима расејаности изговара, јер учесталим понављањем наш ум се постепено навикава на молитву и тако стиче пажњу у молитви. Заправо, најбољи начин да се научимо молитви јесте да одлучимо да је понављамо без обзира да ли успевали да се саберемо или не. Као што кап по кап воде може да издуби и најтврђи камен тако и учесталост молитве без обзира колико нам она још била расејана, може да доведе до чисте и сабране молитве. Бројаница се може у тренуцима када је не користимо држати у џепу, или ако је мала око руке. Ипак, није лепо привлачити пажњу својим бројаницама, а поготово играти се њима прстима у доколици. Оне служе искључиво за молитву, а не за игру или за украс. Према бројаницама смо дужни да имамо долично поштовање. Монаси и монахиње који плету бројанице и сами се моле за време свог рада и зато су бројанице плод молитве и њом су освећене.
Зато, браћо и сестре, прионимо на молитву Господу Исусу Христу и његовим светима за себе и за своје ближње, како бисмо за време овога краткога земаљскога живота задобили божанску благодат СВЕТОГА ДУХА, и удостојили се вечне награде на небесима. Господ је увек са нама, на сваком месту, јер Он нас учи да је Царство небеско у нама, у нашим срцима. Дакле, потребно је само да ми увек будемо са Њим кроз МОЛИТВУ и друге свете врлине. Немогуће је стећи ниједну хришћанску врлину без благодати Божје, а њу добијамо првенствено молитвом. Зато је МОЛИТВА - ЦАРИЦА ВРЛИНА које нас узводи ка самоме Богу и сједињује са њим.
КУМОВИ
Николај Афанасјев
Николај Афанасјев
Институција кумства проистекла је из поретка примања у Цркву, дакле, из праксе крштавања одраслих; касније ће она бити пренета и на крштавање деце. Онај који би желео да постане хришћанин био би дужан да своју жељу саопшти предстојатељу Цркве посредством неког од чланова Цркве, који би постао јемац за онога који жели да ступи у њу: тај хришћанин доводио би кандидата пред епископа и узимао би учешћа у тајни крштења. Сви су изгледи даје таква особа, јемац, постојала још у апостолско доба. Литургијска формула коју налазимо у новозаветним списима (grcki tekst se ne vidi - шта спречава?) и о којој је у овој књизи већ било речи изговарала се уочи крштења. Ово питање поставио би предстојатељ цркве или, можда, особа која би довела кандидата пред предстојатеља; ова друга претпоставка чини нам се вероватнијом. На његово питање предстојатељ цркве би изразио сагласност: (grcki tekst se ne vidi)!.. односно нема препрека. У Учењу Дванаесторице Апостола налазимо препоруку да онај ко обавља крштење, онај ко му приступа и још неки ( grcki tekst se ne vidi) посте уочи крштења [1]. Могућно је да су неке друге особе о којима се говори у Дидахи, или макар једна од њих, било ти који су приводили кандидата предстојатељу. Код Тертулијана већ срећемо термин луопаогеа (грчки еквивалент grcki tekst se ne vidi.), односно јемци [2]. Опис улоге сведока приликом крштења налазимо у Апостолском Предању Иполита Римског. Сведок доводи кандидата у цркву и сведочи за њега да он може бити уврштен у ред оглашених. Могуће је даје сведок имао удела и у поучавању оглашеног, али се његова главна улога састојала у руковођењу животом оглашеног. Према Иполитовом казивању, његово је било да сведочи пред црквом у живљењу оглашеног у периоду проведеном у овом статусу [3]. На основу тога сведочанства оглашени се проглашава достојним пријема у Цркву. Тако, дакле, код Иполита сведок има функцију особе која пред црквом сноси одговорност за онога кога доводи да прими крштење. Код Иполита нема индиција да је јемац имао неке функције при самом крштењу, али, нема сумње као што о томе сведочи познија пракса да је његова дужност била да узима веће и присније учешће у крштењу него остали чланови цркве. После крштења функција јемца би отпала, у сваком случају то би се десило после извесног времена, када би се новокрштени довољно навикао на живот у цркви. Потреба за постојањем сведока нарочито је морала бити изражена у доба прогона, када се појавио велики број палих. Институција кумства у то доба морала је бити оснажена и унапређена.Један од најкомплетнијих описа функције сведока на крштењу налазимо код аутора књиге 0 црквеној јерархији. По његовим речима, онај ко би желео да прими крштење морао је да нађе себи кума, који га је одводио пред епископа и заузимао се пред њим за то да овај буде примљен у Цркву. «Онај који је заволео свештени удео у овим уистину наднебеским [стварима], приступивши некоме од посвећених, моли га да му пружи руковођење на путу ка јерарху [односно епископу]... Овај [тј. сведок], ражегавши се свештеном жељом за спасењем овога који се обраћа... благонаклоно, најзад, даје обећање да ће испунити молбу његову и, узевши га, приводи га к намеснику јерархије». Име сведока записује се заједно са именом онога ко се приводи крштењу. «Када један од јереја возгласи по белешки име овога који ће се крстити и сведока његовог, јереји уводе у воду човека који се крштава и подводе га под руку јерархову... После овога [крштења] јереји, узевши тога човека, предају га сведоку, који ће га духовно водити у обраћењу...» [4] . Премда се овај опис односи на V или VI век, када је дисциплина оглашавања већ почела доживљавати деградацију, функције сведока остале су идентичне онима што их налазимо код Иполита. Далеко је јасније изражена активна улога сведока приликом обављања крштења: он прихвата новокрштеног из бање крштења. Зато је он воспријемник ( = онај који прихвата, прим. прев.}, grcki tekst se ne vidi, у правом смислу те речи.Заузимање и јемство кума за кандидата који треба да буде уврштен у ред оглашених, а кога је он приводио епископу, у раној Цркви, разуме се, није имало јуридички карактер. Отуда хипотеза Рудолфа Зома [*] о томе да кумство својим коренима сеже до пророчког служења, не може бити категорички одбачена, иако нигде не налазимо доказе који би је експлицитно потврђивали. Пророчко служење не налази се у супротности са првобитним функцијама кумова. Према Зому, кум је реализовао функцију пророка, сведочећи пред црквом да је кандидата за крштење у Цркву призвао сам Бог. За савршавање крштења, као и за сваки други црквени чин, неопходно је откривење Духа. Сведок који би пред епископа довео кандидата што жели да приступи Цркви није то могао чинити на властиту иницијативу, него је тако поступао по откривењу [5].Тако је, дакле, кум првобитно био онај ко у Цркву доводи њеног новог члана, ко сведочи за њега пред црквом и прихвата га из бање крштења.Функције кума би, као што смо већ истакли, са обављањем крштења престале да буду актуелне. Међутим, духовна веза између кума и човека кога је он привео бањи крштења не би била прекинута. У Посланици Галатима Апостол Павле је писао: «Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама!» (4, 19). На темељу овога лако се могла појавити мисао да се између кума и онога кога је он привео Цркви рађа извесна духовна веза. Апостол Павле је духовно родио Галате, премда није познато кога је он лично крстио. Кум је допринео духовном рађању онога кога је прихватио из бање крштења, будући да гаје довео пред епископа и посведочио за њега да је достојан да буде оглашен. Кум је, у извесном смислу, себе могао сматрати духовним родитељем онога кога је прихватио.2. Приликом крштавања одојчади и деце није било потребе за сведоцима. Сами родитељи приводили би своју децу епископу, и васпитање деце се, природно, поверавало њима. Познато нам је Августиново сведочанство да су у његово доба родитељи били ти који су прихватали децу из бање крштења [6]. Када је у V веку педобаптизам (крштавање деце) постао уобичајена појава, институција кумства се већ била уобличила у потпуности. Природно је да се појавила тежња да се кумовање примени и на праксу крштавања деце. Могућно је да је идеја о духовној вези која се крштењем ствара између сведока и онога кога је он прихватио из бање крштења допринела увођењу кумовања и у праксу крштавања деце и њиховом одвајању од родитеља. Ако је приликом крштавања одраслих кандидат добијао духовног родитеља, могло се учинити неопходним да деца такође, поред биолошких, имају и духовне родитеље. Ови потоњи били су неопходни приликом крштавања сирочади или деце непознатих родитеља, као и приликом крштавања деце робова. Деци робова кумови нису могли бити родитељи, него њихови господари.Функције кумова доживеће модификације приликом преношења институције кумства са крштења одраслих на крштење деце. Њихова улога више се није у потпуности реализовала самим крштењем, него се тек актуализовала од момента прихватања детета из бање крштења. Кумови су постајали сведоци и јемци пред Црквом да ће деца коју су крстили и прихватили из бање крштења бити васпитана у хришћанској вери. Пренос кумства са крштења одраслих на крштење деце уједно је требало да допринесе дефинитивном обликовању учења о духовном сродству, будући да се чување кумства приликом крштавања деце базирало на томе учењу. Поучавање деце је, као и данас, углавном било поверавано родитељима, а не кумовима. Духовно сродство које је повезивало кума са кумчетом произилазило је из учешћа у тајни крштења, тачније, из прихватања детета из бање крштења. Приликом крштавања одраслих веза кума са оним кога би он прихватио из бање крштења темељила би се на томе што га је кум доводио у Цркву, заузимао се за њега и сведочио даје он достојан да буде примљен у Цркву. Све ове функције су отпале. Из овога је јасно да учење о духовном сродству, у свом дефинитивном облику, није толико представљало одраз реалног узајамног односа између кумова и новокрштених, колико је оно било плод богословске спекулације.Увођење присуства кумова приликом крштавања деце требало је да доведе до удаљавања родитеља од активног суделовања у крштавању њихове деце, а учење о духовном сродству до формалног забрањивања родитељима кумују властитој деци. Још је папа Лав Велики (+461.) иступао као противник идеје да родитељи кумују својој деци, а сабор одржан у Мајнцу 813. године изрекао је категоричку забрану у вези са овим. На Истоку се у Јустинијаново доба већ снажно укоренио обичај да при крштењу деце кумови не буду родитељи. До тога доба учење о духовном сродству већ је било дефинитивно уобличено. На овај закључак наводи нас чињеница да је године 530. Јустинијан забранио брак између једног човека и девојке којој је тај човек кумовао [7]. Овим својим законом Јустинијан је, очигледно, само на нивоу грађанског законодавства легализовао древно црквено правило. Веома је вероватно да се Црква на основу учења о духовном сродству противила браковима ове врсте, али овакво црквено правило, ако је оно уопште постојало, ипак је било новијег датума. Сем тога, при доношењу овог закона Јустинијан се могао руководити аргументом даје у неким случајевима кумство било повезано са усиновљењем, а постојеће византијско законодавство забрањивало је бракове између поочима и покћерке. Касније ће Трулски сабор свечано објавити да духовно сродство превасходи телесну повезаност. Овај ће сабор уједно забранити кумовима да склапају бракове са мајкама деце коју су привели крштењу [8]. Из саборских одлука запажа се даје у VII веку у Византији било случајева склапања бракова између кумова и обудовелих мајки њихове кумчади.Правило 53. Трулског сабора учинило је да у црквено законодавство дефинитивно уђе и устали се учење о духовном сродству проистеклом из крштења, које ће послужити као основа за развој византијског законодавства у сегменту везаном за духовно сродство као препреку склапању бракова. И Јустинијаново законодавство, и 53. правило Трулског сабора имају у виду искључиво кумове мушког пола. Ово је у потпуном сагласју са оним што нам је познато о црквеној пракси почев од III века. Међутим, у праксу је свакако пре VII столећа почео улазити обичај (барем на Западу, јер Трулски сабор тај обичај не спомиње) узимања двоје кумова различитог пола. И поред противљења папе Лава Великог, и супротно одлуци Сабора у Мајнцу из 888. године, обичај узимања више кумова усталио се у Католичкој Цркви. Тридентински концил (15451-563.) донео је одлуку у вези са овим питањем у том смислу што је прописао даје обавезно имати или једног кума истога пола као и кандидат који приступа крштењу, или двоје кумова различитог пола. Из Католичке Цркве овај ће обичај продрети и у Православну Цркву [9] .Кумови на крштењу деце, као духовни родитељи, јемче пред Црквом за своју кумчад. Црквена власт постављала је пред њих моралну обавезу да децу васпитавају у духу хришћанске вере. Тешко је одговорити да ли је у свим случајевима крштавања деце реално постојала потреба Цркве за двоструким јемством родитеља и кумова за децу која приступају крштењу, или се радило о пуком преношењу извесних обавеза кумова актуелних приликом крштавања одраслих на кумове деце. Извесно је да је, под условом да кумови ваљано поимају своје обавезе, овакво двоструко јемство давало црквеној власти већу гаранцију него само јемство родитеља, будући да родитељи нису увек били кадри да се посвете верском васпитавању своје деце, особито у оно доба, када се црквена власт тиме није посебно бавила. Међутим, како би јемство кумова било валидно, било је неопходно да и они сами задовољавају извесне захтеве који су пред њих постављани. Тако, потпуно је природно да кумови могу бити искључиво особе које и саме припадају Цркви, а које нису уврштене у ред покајника. И заиста: какво јемство могу Цркви дати они који јој не припадају, или су у статусу покајника, што их лишава могућности заједничења у тајни Евхаристије? Јемство, да би било реално и валидно, мора, даље, бити дато од особе која је кадра давати гаранције, а услов за то је пунолетство. Критеријум за пунолетство кумова Црква је одредила сходно критеријумима који су се примењивали на склапање брака: 15 година за кума и 13 година за куму. Пунолетство представља неопходни предуслов за свесно приступање овоме чину и за свесно прихватање обавеза које кум преузима на себе. Императив пунолетства додатно се проширује у том смислу да се од самих кумова захтева да познају основне истине хришћанске Цркве. Другим речима, они чија црквеност није изграђена не могу бити кумови. На овом услову у подједнакој мери инсистирају и Православна и Католичка Црква. Монаси такође спадају у ред особа које не могу бити кумови, што произилази из смисла монашких завета.Какве год да су биле реалне црквене потребе, кумство је својевремено представљало живу црквену институцију. Данас је, међутим, оно изгубило свој значај и чува се само као незаобилазни ритуал. Ово маргинализовање значаја кумства последица је губљења самог његовог смисла. Већини кумова, као и родитељима, крајње су нејасне функције кумова, особито оне које се тичу давања јемства пред Црквом. Нејасност функције кумова доводи до губљења осећаја оне одговорности коју кум преузима на себе у односу на кумче. Због тога нема ничег изненађујућег у томе што се кумови не бирају према критеријумима корисности за Цркву, него се полази од критеријума животне свакодневице, због чега неки пут бивају изабрани и иноверци или малолетне особе. Избор кумова обавља се искључиво према жељама родитеља, тако да црквена власт нема, а можда више чак ни не претендује на то да има ма какав утицај у овој сфери.Губљење смисла кумства особито је изражено у случају такозваног «кумовања у одсуству», које нема никакве црквене утемељености и у супротности је са целокупним смислом институције кумства. Духовна веза између кума и детета произилази из заједничења у тајни крштења; управо то заједничење, а не формално канцеларијско увођење у матичне књиге, ставља пред кума обавезе у односу на дете. Код кумовања у одсуству «кум» не узима учешћа у тајни крштења, он никога не прихвата из бање крштења, и зато између њега и новокрштеног детета не може ни бити духовне везе:
дете, фактички, остаје без кума.Узимајући у обзир данашње стање институције кумства, црквена власт требало би или да је у потпуности укине, што је целисходније од чувања институције која је изгубила свој значај, или даје обнови, придајући јој значај који јој и доликује у црквеном животу. Ни са становишта догматике, ни са становишта литургике приликом крштавања деце нема потребе за кумовима. Чини се да овај аргумент говори у прилог укидању ове институције, утолико пре што чување једне беживотне институције у Цркви може имати само негативне последице, будући да оно повлачи за собом, у целини посматрано, неодговоран однос према црквеним чиновима, који чувају и своју животност и свој значај. С друге стране, у историји још није било епохе у којој би Црква морала са толиком бригом размишљати о будућности деце која примају крштење. Окружење у којем деца расту скоро у свим хришћанским земљама, широм света, престало је да буде хришћанско, а породица је, у огромној већини случајева, изгубила своје темељне хришћанске и црквене вредности. Многи су разлози различити у зависности од тога о којој је конкретно земљи реч условили ситуацију да је васпитавање младих нараштаја постало изузетно тешко. У оваквим условима савременог живота црквена власт не може оставити изван свога видокруга ниједно средство које би могло пружити допринос хришћанском васпитању деце.Институција кумства наравно, уколико би било могућно вратити јој пређашњи значај и обновити њен аутентични смисао, могла би да учини огромну услугу црквеном васпитању деце. Црква је та која би морала вршити избор кумова, или, ако се препушта родитељима, он опет треба да се спроводи уз сагласност и одобрење Цркве, а не сме се сводити на пуко удовољавање родитељским жељама; за кумове се могу бирати једино особе кадре да испуне обавезе које им се поверавају, особе свесне преузете одговорности. У целини посматрано, да би се обновила институција кумства, неопходно је вратити јој онај благодатни караНапомене:
[1] Дидахи, VII, 4. Код Јустина се указује на то да су уочи крштења сви дужни да посте
[2] Тертулијан, De baptismo, 6 и 18
[3] Апостолско Предање, XVI и XX
[4] Дионисије Ареопагит, О црквеној јерархији, 2, 2, 7. (Руски превод, стр.33-36)
[*]. Рудолф Зом истанкнути немачки канониста, аутор значајног дела «Црквено право» (1892.).
[5] R. Sohm, Kirchenrecht II, S. 313
[6] Августин, Epist.. 98, 6. РL. 33, 362
[7] Cod. Just. V, 4, 26
[8] Правило 53. Трулског сабора
[9] У Руској Цркви обичај да се има два кума установљен је почев од XIII века. У XIV столећу митрополит Кипријан, а у XV митрополит Фотије исказују одлучан протест против оваквог утицаја католичанства, али он није уродио плодом. Обичај да се имају два кума различитог пола условљен је третирањем кумова као духовних родитеља. После XV века више се не срећемо са протестима црквене власти против постојања двоје кумова. Па ипак, у XIX веку је Синод, разматрајући питање о духовном сродству као препреци за брак, полазио од признавања само једног кума, и то онога који је истога пола као и његово кумче. Овакво тумачење Синода у супротности је са 53. правилом Трулског сабора, а може се објаснити утицајем католичке праксе. Синодска одлука о кумовима била је од значаја једино за питање о духовном сродству као препреци за брак. У пракси обављања крштења обичај да се имају два кума и даље је на снази. Приметићемо још и то да Синод није намеравао да се дотиче овога, али из његове одлуке следи да је при крштењу истински кум само један од сведока онај који је истога пола као и особа која приступа крштењу. Што се тиче оног другог, он не заснива никакво духовно сродство, па самим тим његово присуство није обавезно.
почетак